О Музеју

Музеј подунавских Немаца, званично Подунавско Немачки црквени музеј, налази се у Апатину, у здању цркве „Срца Исусовог” и у просторијама оближње жупне куће.

Музеј поседује једну од највећих збирки обредних предмета и сакралних уметничких дела у региону, као и уникатну колекцију црквеног текстила. У библиотеци Музеја данас се налази преко 60 хиљада докумената, примерака периодике, рукописа и књига, од којих неке датирају из 16. века. Око три хиљаде књига у збирци могу се сматрати библиографским раритетима. Музеј такође чува комплетне архиве десет некадашњих немачких општина, као и вредан природњачки, етнолошки и историјски материјал. Многи од ових предмета су спашени од уништења из рушевних и запуштених цркава у местима широм Бачке.

Мисија музеја је чување и промоција културно-историјске заоставштине Немаца у овом делу Европе, едукација о историји и значају немачке заједнице за ово подручје, али и подстицање међунационалног упознавања, као и међуетничког и интеррелигијског разумевања. Поврх тога, Музеј за циљ има промоцију изузетно богатог мултикултуралног наслеђа Апатина, Војводине и Србије, са чиме настоји упознати своје посетиоце.

Музејом руководи Немачко удружење „Адам Беренц” из Апатина.

О локацији

Музеј је смештен у римокатоличку цркву „Срца Исусовог” и оближњу жупну кућу.

Ова црква је изграђена у псеудороманичком стилу, између 1931. и 1933. године. Највећа је црква изграђена на подручју Бачке између два светска рата. Пројектант је био бечки архитекта Бруно Бухвисер, а извођач радова апатински неимар Никола Шефер. Цркву карактеришу два надалеко видљива торња, висока 38 метара. Због избијања Другог светског рата, радови на унутрашњој декорацији су прекинути, па је црква у неким елементима остала недовршена. Рестаурација је обављена 2001. године, да би непосредно затим удар грома оштетио један од торњева.

Црква је део јединствене културно-историјске целине, коју чине још и Доње гробље, као и жупна кућа. Апатинско Доње гробље представља једино потпуно сачувано немачко гробље у Србији. Поред изузетне гробљанске архитектуре, на њему се налазе и две породичне капеле: породице Хермансдорф, као и најимућније подунавско-немачке породице – фамилије Фернбах.

Капелу Фернбах изградио је богати трговац Антон Фернбах 1875. године. Његови синови Валентин и Антон су 1896. добили племићку титулу од аустријског цара Франца Јозефа. Капела је изграђена на месту где је сахрањен један од првих немачких колониста Јохан Георг, који је из места Шенвалд у јужној Немачкој стигао у Апатин. Његов гроб се данас може видети са спољне стране капеле. У подземној крипти је сахрањено 26 наследника ове племићке лозе. Објекат је изграђен у еклектичком стилу, а рестауриран је 2004. године.

У цркви и жупној кући је живео и радио Адам Беренц, апатински жупник од 1933. до 1944. године, истакнути борац против нацизма међу Немцима у тадашњој Југославији.

О Удружењу Адам Беренц

Немачко удружење „Адам Беренц” формирано је 2001. године, са примарним циљем очувања немачке културне баштине. Чланови Удружења су још од раних деведесетих година 20. века почели прикупљање, спасавање и заштиту докумената, књига, артефаката и других предмета који сведоче о богатом историјском, културном, етнографском и религијском животу немачке заједнице – не само у Апатину, већ у целом региону Бачке.

Поред вођења Музеја, Удружење организује едукације, наставу језика, изложбе и културне догађаје, ради на заштити немачког наслеђа, али и историјског наслеђа других заједница у апатинској општини. Такође, Удружење одржава живе везе између Апатина и грађана СР Немачке пореклом са овог подручја, кроз контакт и сарадњу са појединцима, њиховим удружењима, институцијама, али и научним и академским организацијама које се баве историјом Немаца у Подунављу.

Удружење је мултиетничке природе и као такво, потпуно је отворено за припаднике свих националних заједница које се интересују за културу и прошлост подунавских Немаца, потврђујући тако своју мисију ка очувању и промоцији мултикултуралног карактера овог поднебља.

О Адаму Беренцу

Адам Беренц је био католички свештеник, новинар и истакнути противник нацизма међу Немцима у Југославији.

Рођен је у Апатину, 19. септембра 1898. године. Након основног школовања у Апатину, уписује Језуитску гимназију у Калочи (данашња јужна Мађарска), а затим и студије теологије у истом граду. Као свештеник службује у више војвођанских места, а 1933. је именован за жупног викара цркве Срца Исусовог у Апатину.

Тридесетих година 20. века, са успоном Адолфа Хитлера у Немачкој, национал-социјалистичке идеје добијају упориште и међу Немцима у дијаспори, тако и у Југославији. Беренц убрзо постаје гласан противник нацизма. Од 1935. уређује католички недељник на немачком језику Дие Донау (Дунав), који излази у Апатину. У овом листу, Беренц снажно критикује национал-социјализам, као и неопаганизам, али и неразумно и насилно понашање нациста. Пред забрану 1944. године, Дие Донау је имао тираж од 6100 примерака. За време рата, поједини Беренцови чланци су тајно кријумчарени у Париз и Лондон, а затим путем радио програма дистрибуирани широм света, како би подстакли отпор нацизму.

Због својих непоколебљивих ставова, Беренц често долази у сукоб са неким припадницима немачке заједнице. Већ 1937. године, на жупној кући је фарбом на немачком језику исписан графит „народни издајник”, а често су му на врата цртани и урезивани кукасти крстови. Након што је у марту 1944. године управљање Мађарском и територијама које је она окупирала дефинитивно преузела немачка војска, лист Дие Донау је забрањен. Два месеца након тога, 22. маја, Беренца хапси Гестапо, проглаша га „противником национал-социјализма” и затвара у концентрациони логор у Бачкој Тополи. Захваљујући залагању надбискупа Калочко-кечкеметске надбискупије Јожефа Греса, Беренц је пуштен из логора и пребачен у Калочу. Тамо је провео и остатак својих дана: након завршетка Другог светског рата протестовао је против политике колективне кривице Подунавских Шваба коју су спроводиле нове југословенске власти. Умро је 21. октобра 1968. у Калочи, где је и сахрањен.

У знак сећања на његово дело, апатинско немачко удружење је названо „Адам Беренц”.

Музеј подунавских Немаца данас чува легат Адама Беренца, укључујући његове личне предмете, библиотеку, радну собу, као и комплетну архиву анти-нацистичког листа Дие Донау.

О Немцима у Апатину и Бачкој

Апатин је кроз историју важио за значајан културни и привредни центар Немаца на овим просторима.

Насељавање Немаца започело је у раном 18. веку, након Пожаревачког мира из 1718. године, којим је окончан Аустријско-турски рат. Након што Марија Терезија постаје царица Аустрије, колонизација је подстрекивана и подстицана. Немачки фармери су преображавали земљу: исушивали мочваре између Дунава и Тисе, конструисали путеве и канале. Многи од њих су били војници у служби аустријске Војне крајине. Између 1740. и 1780. године, више од 100 хиљада Немаца је насељено на подручје тадашње Угарске. Колонизација је престала тек са избијањем Наполеонских ратова, почетком 19. века. Највећа немачка насеља у Бачкој била су Оџаци (Ходсцхаг), Врбас (Wербасс) и Апатин.

Колонисти су долазили из различитих региона, али углавном са југа Немачке. Сабирни центар се налазио у Улму, одакле се вршио транспорт бродовима, Дунавом ка Апатину. Први немачки колонисту у Апатину су махом занатлије, а насељавају се око пристаништа. Постојећа српска насеља у Апатину и околини тада су силом расељена, како би се направило места за нови талас колонизације. Ускоро, Апатин постаје и важно индустријско место: 1756. је отворена пивара, а 1764. године фабрика свиле, по указу бечке Дворске коморе. Тих година град добија и специјални статус трговачког средишта.

Крајем 18. века, катастрофална поплава уништила је велики део града, те почиње формирање новог урбаног језгра нешто даље од тока Дунава. Данашњи Апатин тада добија своје обрисе. Једна од првих грађевина подигнутих у том периоду је римокатоличка црква „Узнесења Маријиног”, у данашњој главној улици, грађена од 1795. до 1798. године. Током 19. века, Апатин доживљава велики економски и културни напредак, пре свега због развијене трговине, индустрије, занатства, рибарства и бродоградње. Апатински Немци доминирају у овим областима, што доводи до јачања њиховог друштвеног статуса и формирања праве грађанске класе. На попису 1880. године, Немци су апсолутно већинско становништво у граду: од 11.973 становника, 10.668 је навело немачки језик као матерњи.

Након Првог светског рата, Немци настављају да живе у мирном суживоту са осталим нацијама у новоствореној Краљевини Југославији. Међутим, Други светски рат доноси уништење овој заједници. Нове југословенске власти обрачунале су се са већином Немаца по завршетку сукоба: не само са сарадницима окупатора, већ и са целом заједн.цом, прогласивши их колективним непријатељима. Апатински Немци поделили су тако судбину са својим сународницима широм Источне Европе. Већина апатинских Немаца је уточиште нашла у Улму и околини, подручју из ког су њихови преци у 18. веку кренули пут Бачке, затворивши тако двовековни круг.

Ипак, мала заједница подунавских Немаца је опстала и данас је присутна и друштвено активна у самом Апатину.

Делови богате заоставштине немачког наслеђа данас се чувају у овом Музеју: збирка није посвећена само културно-историјској баштини Немаца града Апатина, већ и целој подунавско-немачкој заједници овог дела Европе.

Извор: www.danubeswabianmuseum.com