Проучавањем угрожене српске језичке баштине на Косову и Метохији као својим примарним научним интересовањем тренутно се бави активно мало истраживача, од којих су два у осмој деценији живота, упозорио је данас сарадник Института за српски језик САНУ професор доктор Радивоје Младеновић.

“Институције које би требало да се баве проучавањем језичке баштине укључујући оне на КиМ не показују агилност која је пожељна и очекивана с обзиром да су у непосредном контакту са говорима”, оценио је Младеновић на трибини Библиотеке САНУ посвећеној приказивању зборника Института “Резултати досадашњих и правци будућих истраживања српских народних говора КиМ” (2021).

Зборник је настао на основу истоименог скупа одржаног у САНУ у октобру 2019. године, главни уредник издања је Зоран Кнежевић, а уредници су Младеновић и Предраг Пипер (1950-2021).

Младеновић је навео да је осмишљено проучавање српске језичке баштине, које би требало бити основни циљ Института за српску културу у Приштини-Лепосавићу, “потпуно занемарено”.

Према његовим речима, у тој установи “деценијама нема ни једног формираног истраживача језичке баштине”, док на Филозофском факултету у Приштини, привремено у Косовској Митровици, наставници који су природом свог предмета упућени на истраживања народних говора “углавном се не баве овим дијалекатским простором”.

“Ситуација није добра ни у институцијама САНУ. У Институту за српски језик само је једном истраживачу примарно истраживање српске косовометохијске језичке баштине. У Балканолошком институту недавно је упослен један истраживач сарадник на почетку каријере са интересовањем за косовскометохијске идиоме”, рекао је Младеновић.

Како је навео, после егзодуса 1999. године читаве области КиМ су остале без српског становништва па је српски дијалекатски простор знатно смањен јужно од реке Ибар, док северно опстаје у повољнијим околностима.

Младеновић је упозорио да је из неких делова покрајине “дијалекатски систем скоро неповратно изгубљен” уколико нема материјала снимљеног пре 1999. или од интерно расељених лица у првим годинама изгнанства.

“Говори Метохијске долине сведени су на неколико мањих енклава. У косовској котлини јужном делу више нема Срба. У централном делу око Грачанице у неколико насеља у енклавама има још српског становништва, док у северном делу котлине нема много носилаца српских говора”, навео је Младеновић.

Према његовим речима, у Косовском Поморављу, иако је исељавање знатно, српски говори и даље су у матичној области, док у шарпланинским жупама демографско пражњење прети да остану без носилаца дијалекта, а убрзано се празни и најјужнија српска енклава Сиринић.

“Осим осмишљеног истраживања овог дела српске језичке баштине у оквиру потпројекта ”Српски народни говори КиМ” као дела стратешког пројекта САНУ ”Историја и културно наслеђе српског народа на КиМ” ни у једној другој институцији ови идиоми нису предмет ни колективног ни озбиљног индивидуалног истраживања”, навео је Младеновић.

Навевши да је Академијски одбор за проучавање КиМ централно место за проучавање српске косовометохијске језичке баштине, Младеновић је додао да су поменути пројекат и његов потпројекат “свакако добар подстицај за започињање дугороочнијег осмишљеног истраживања српских народних говора”.

“Времена за вишегодишње чекање више нема, пошто се народни говори убрзано растачу, посебно на КиМ”, закључио је Младеновић.

Говорећи о зборнику “Резултати досадашњих и правци будућих истраживања српских народних говора КиМ”, академик Александар Лома је рекао да на 405 страница садржи 15 реферата, односно да су сваком од дијалеката на КиМ – косовскоресавском, призренскојужноморавском и зетскосјеничком – посвећени посебни прилози.

Лома је нагласио да “нема сумње за призренскојужноморавске говоре да су поникли на старосрпској основи, иако их бугарски дијалектолози упорно својатају”, на шта се у зборнику осврнуо Првослав Радић у свом реферату о друштвенополитичким оквирима истраживања српске дијалекатске баштине КиМ од 18. века до распада Југославије.

“Постоји писани споменик који пружа речити доказ против бугарског својатања југоисточних српских говора – “Рударски законик” Деспота Стефана састављен почетком 15. века у Новом Брду, на ондашњем локалном наречју у којем се већ јављују поједине црте карактеристичне за данашњи јужноморавски говор новобрдског краја, чија је основица недвосмислено старосрпска”, навео је Лома.

Са сарадником Института за српски језик Жељком Степановићем Лома ради на мини пројекту чији ће резултат бити “исцрпни речник Рударског законика”.

Лома је из Зборника издвојио реферат Митре Рељић “који оствара очи о невеселој данашњици српских дијалеката на КиМ али пржа и неке смернице за будућност”.

“Сведочи да се српски језик у самопроглашеној Републици Косово на сваки начин маргинализује а да наша држава не предузима оно што би било у њеној моћи да се томе супростави, да је реална демографска слика када је реч о броју Срба повратника у селима знатно гора од званичне”, рекао је Лома.

Према његовим речима, рад Рељић показује и да је у преосталим срединама у покрајини досељавања Срба из других делова КиМ “довело до дијалекатске прекомпозиције за чије изучавање неће бити довољне постојеће истраживачке матрице и методолошки механизми”.

На трибини Библиотеке САНУ дописни члан академије Драган Војводић је као уредник представио “Косовско-метохијски зборник. 8” (2019) као нови волумен периодичног издања покренутог 1984. године у коме би по замисли покретача и првог уредника Димитрија Богдановића (1930-1986) требало да буде интердисциплино заступљена сва сложена проблематика косовске прошлости и садашњости из угла археологије, историје, лингвистике, историје уметности, етнологије и других.

Izvor: www.dnevnik.rs