Нове најаве за традиционалне „Вечери на Косанчићу“, које организује Народна библиотека Србије, збуниле су поклонике ове манифестације. Неки од њих реаговали су на Фејсбук страници НБС, питајући се о чему је реч, и добили одговор да је то дело – вештачке интелигенције.

Портрети учесника и амбијент на месту срушене библиотеке, наиме, „креирани“ су уз помоћ најновије технологије. Вештачку интелигенцију је „у погон“ овим поводом ставила Биљана Ракочевић, дизајнер у НБС.

Објашњавајући разлоге и поводе за овај експеримент, Милена Ђорђијевић, из Народне библиотеке Србије, je рекла:

– На пољу вештачке интелигенције постоји мноштво алгоритама помоћу којих се невероватном брзином генеришу разнолики садржаји (слике, видео, аудио, текст…). Више је разлога за одлуку да користимо услуге вештачке интелигенције у маркетиншке и промотивне сврхе. Први разлог је, рекло би се, очигледан, будући да се на тај начин неупоредиво брже креирају привлачни садржаји којима се најављују одређени програми.

То нам омогућава да се интензивније посветимо квалитету самих књижевних програма или да трагамо за неким новим и узбудљивим могућностима њихове реализације.

Као други разлог, саговорница је навела и то што вештачка интелигенција има бесконачне могућности у креирању новог дизајна који носи специфичности сваког програма понаособ:

– А није занемарљива чињеница да вештачка интелигенција никада није љута, нерасположена и незадовољна. Трећи разлог би се тицао неке врсте интелектуалног подстицаја који даје: увек је расположена за нове идеје.

На питање какви су планови и будућност везани за услуге AI у трибинско-програмским активностима НБС, саговорница одговара:

– Уверена сам да ће вештачка интелигенција имати своје место и у простору књижевне културе, али је видим искључиво као алатку за проширење подручја наше борбе у култури.

За крај, желим да поставим питање: – Како знате ко вам је заправо на ова питања одговорио? Можда сам ја, а можда је вештачка интелигенција.

На овај начин најављене су вечери на којима су учествовали Дејан Алексић, Урош Петровић, Ивана Башичевић Антић и предстојећи (29. септембар) сусрет са Слободаном Владушићем.

– Када сам видео своју слику на дигиталном плакату који је најављивао моје гостовање на Косанчићевом венцу, прво ми је упало у очи да то на слици личи на мене, али да то нисам ја – искрено за наш лист своје импресије преноси Владушић.

– Лично, нисам то схватио ни као неки велики пропуст, пошто особа на слици има мање седих од мене, а нисам ни неки нарочито велики нарцис, па да ми је стало како изгледам у огледалу. Међутим, ускоро ми се јавило неколико пријатеља у вези са том фотографијом и тако сам сазнао да сам то заправо ја виђен очима вештачке интелигенције. Драго ми је што сам сличан мотив већ употребио у мом новом роману, који приводим крају.

Частио бих аутора, а не могу

Ово „дело“ вештачке интелигенције нам укратко показује њен прави домашај у сфери уметности: то личи на портрет, али није портрет, као што није ни фотографија – истиче Владушић. – То је нешто што још увек не знамо шта је и зато нам је потребна нека нова реч.

Оно што је извесно, то је да бољу рекламу за неку промоцију никада до сада нисам добио и зато ми је заиста жао што не могу да аутора те илустрације частим неким пићем.

Аутор: Д. Богутовић
Фотографије: Народна библиотека Србије