Др Жарко Војновић рођен је 1971. у Карловцу. Основну и средњу школу завршио је у Вуковару. На групи за српску књижевност и језик са општом књижевношћу Филолошког факултета Универзитета у Београду дипломирао је 1997. Од 1998. до 2000. радио је као професор српског језика. Од 2000. до 2011. био је запослен у Градској библиотеци Панчево, као руководилац Позајмног одељења за одрасле и Завичајног одељења.

Од 2011. године ради у Народној библиотеци Србије на Одељењу за библиографију, као главни редактор „Српске библиографије књига 1801–1867”, где је од 2016. начелник. Бави се историјом српске књиге и библиотека, историјом књижевности, националном ретроспективном библиографијом, као и историјом српског издаваштва. Докторску дисертацију „Манастирске библиотеке на подручју Карловачке митрополије у 18. веку” одбранио је на Филолошком факултету у Београду 2018. године, пред комисијом у саставу проф. др Гордана Стокић Симончић (ментор), проф. др Светлана Томин и проф. др Жељко Вучковић. Аутор је монографија, каталога, превода, великог броја чланака у монографским и серијским публикацијама и учесник на научним и стручним скуповима. Носилац је награде „Најбољи библиотекар у јавним библиотекама Србије” 2009. године, као и Плакете „Читалишта” за оригинално дело на српском језику које представља изузетан допринос проучавању историје библиотекарства.

ПАНЧЕВАЦ: Недавно сте за своје ауторско дело „Српске манастирске библиотеке до краја XVIII века” добили угледну награду „Стојан Новаковић”, која се додељује у области библиотечко-информационе делатност. Колико ова награда вама лично значи?

ДР ЖАРКО ВОЈНОВИЋ: Осећања су ми овде сасвим подељена. С једне стране, добити награду која носи име једног од најзначајнијих интелектуалаца новије српске историје представља не само велику почаст него и терет, јер је треба оправдати. С друге стране, атмосфера око тих награда је таква да човеку дође да се по сваку цену од свега тога склања. Приличан је број медиокритета жељних макар какве славе, мада је у библиотекарском свету смешно очекивати да се до тога стигне. Нажалост, код нас нема превише квалитета, па да се може рећи како ће конкуренција бити жестока и зато су се награде додељивале често ради реда, као и онима који су се највише за њих лактали. Стога ја никако ни раније ни сада нисам желео у томе учествовати, али овај пут су неки, који су сматрали да ова књига мора добити награду, успели да ме кандидују мимо моје воље. Кад је већ тако испало, највише бих волео да она добије свој круг читалаца којима ће користити у научном смислу. Њих је свакако мало, а било би их у сваком случају, без обзира на ову награду. Нађе се понеко и ко воли приче о средњем веку и о томе како је некад било у Карловачкој митрополији.

Колико дуго је трајало истраживање за ово дело и које је ваше највеће сазнање до ког сте дошли?

– Истраживање је започело готово случајно, још 2011, кад сам отишао да својевољно уредим библиотеку манастира Војловице. Тада се преда мном отворио један непознати свет.

Тешко је било поверовати на шта се све наиђе кад човек дође у једну библиотеку која траје вековима и кад се заједно с тим проучи архива манастира. Књига о Војловици изашла је 2015. године и тада сам решио да ово искуство применим на корпус свих наших манастира, јер је та идеја почела да ме опседа. Непобитно сам утврдио да манастирске библиотеке имају директан утицај на очување традиционалног идентитета народа, као и да се судбина народа огледа у судбини његових књига. Кад год су гореле књиге, горели су и људи, а кад су се наново подизале библиотеке, и народ се обнављао. Да није било тих манастирских књижница, тешко да би било и нас.

Довољно је рећи да су их монаси спасавали по сваку цену и носили стотинама километара у изгнанство. Завршили сте српску књижевност са општом књижевношћу на Филолошком факултету, а када вас је свет књига уопште заинтересовао?

– Ја сам из читалачке породице. И отац и мајка су професори, међу књигама сам одрастао и за мене није било другог пута. Рекао бих да у неким раздобљима живота нисам радио ништа друго осим што сам читао. Чинило ми се тада да књижевност представља апсолутни смисао живота. На срећу, ипак сам на време проширио занимања. На који начин је најбоље децу усмерити да се „заљубе” у читање?

– Данас је то огроман проблем. Дигитална технологија учинила је знање немогућим, а информације исувише јефтиним. Данашња деца су робови брзе комуникације, немају капацитет за обимније форме и реагују инстинктивно на основу онога што су научили на друштвеним мрежама. Чини ми се да ће прави читаоци убудуће бити ретка људска сорта. У сваком случају, биће им тешко да живе у симулираној стварности. l Радили сте и као професор, али је ваша каријера од 2000. везана за рад у библиотеци. До 2011. године били сте запослени у Градској библиотеци Панчево. Како памтите
тај период?

– Занимљиво је да сам, чим сам завршио факултет, покушавао да се запослим у некој библиотеци. Као што рекох, није било другог пута. Бог ми се убрзо смиловао и тако стигох у панчевачку библиотеку. Испоставило се да сва дотадашња знања не вреде ништа ако немају везе с конкретном људском заједницом. На срећу, било је ту много финог света, а они који нису били фини највише су ми користили. То је за мене било доба великог ентузијазма, уједно и болног

трежњења од романтичарских заблуда. А морам рећи да сам готово преко ноћи, иако Сремац, постао прави Панчевац, који је оним фамозним старим Панчевцима откривао ствари о којима појма нису имали, као што су браћа Јовановић и њихово време, о чему је Градска библиотека издала књигу још 2010. године.

l На Позајмном одељењу сте се сусретали с разним људима. Које догађаје памтите?

– То је био мој први прави контакт са шареном стварношћу људског рода, уједно и шок због сазнања да нисам чуо за већину писаца које народ чита. Ја сам упорно водио битку да жене не читају више Данијелу Стил, безуспешно им потурао Пруста, долазио чак у непријатне ситуације због тога, мислећи да је моја улога просветитељска. Очигледно да сам у томе претеривао, јер су се неки читаоци жалили на мене управи. Утеха су ми били студенти књижевности, којима сам на силу уваљивао по двадесет књига, иако су биле дозвољене три. Неким крхким девојчицама сам чак те товаре књига доносио до капије. Мени је то било драго, али су се зато колеге до миле воље спрдале с мојом неурачунљивошћу; осим оних које је то нервирало, јер се претварало у анархију. Сад се дивим некима који су то и којешта друго што сам радио успели истрпети. А некако ми баш буде драго кад ме сретне неко кога ја не препознам и каже ми: ја сам долазио у библиотеку док си ти тамо радио.

У том периоду, 2009. године, проглашени сте за најбољег библиотекара у јавним библиотекама. Које особине и вештине треба да поседује добар библиотекар?
– То зависи од типа библиотеке. У јавној попут панчевачке мора бити близак пријатељ посетиоцима, потом и интелектуални ауторитет, али не и повереник за празне приче. У националној мора обиловати знањем и свешћу о томе да се на њега сви угледају чак и мимо његове воље, а мора и разумети да се најважнији послови обављају на сопствену штету и с тим се помирити. И одустати од идеје да буде неко и нешто. Међутим, бојим се да је то у многим случајевима празна прича, јер ван библиотека остају они који би успели да их претворе у рај, а запошљавају се они којима би било најбоље да раде негде на шалтеру.
l Сада сте у Народној библиотеци Србије начелник Одељења за библиографију, главни редактор „Српске библиографије књига 1801-1867”. Како бисте описали свој посао? Шта је специфично у овом периоду и у ком процесу рада највише уживате?

– Национална библиографија је процес утврђивања идентитета народа преко књига које су за њега и на његовом језику издате у одређеном историјском периоду. Не морате познавати човека, али ћете по његовој библиотеци видети ко је. Тако је и с народом. У овом периоду је формирана модерна национална свест, што се из саме књижне грађе види. Нажалост, не уживам више ни у чему, јер су институције културе од врха до дна у катастрофалном стању и тешко је уопште радити у таквој атмосфери, стално човек мора с нечим да се бори и да троши снагу на глупости. Оне су често плен ловаца на синекуре који само сметају и баве се својом личном коришћу. Не бих волео да плашим народ причама до које мере смо у том смислу у опасности. Довољно је што се чудим како било шта уопште функционише.
l Какво је ваше мишљење о култури читања данас?

– Читање је с једне стране увек било ствар елите – мада мрзим ту реч – ако мислимо о квалитету; а читалачки квантитет, који се није претварао у јефтину забаву, био је, колико знам, могућ једино у Русији. За читање је потребан све већи напор, јер се човек и нехотице квари савременим видом комуникације, у којој се све скраћује, преко свега се олако прелази, теме постају хистеричне и краткотрајне, а за пола сата се прелази на другу занимацију. Међутим, не треба апсолутизовати читање. Стоји већ у „Књизи проповедниковој” да нема краја састављању многих књига, што значи ни читању, а питање је да ли је корист од свега тога апсолутна. Рекао бих да неки међу најмудријима нису никад прочитали ништа. Не би ми сметало да се с њима мењам. l Осим историје коју проучавате и о којој пишете у својим књигама, какве модерне
књиге читате?

– У суштинском смислу не постоје модерне књиге. Мени је Хомер најмодернији зато што је непролазан. Таквих могу набројати много. Инсистирање на модерности гроб је духа, а они који то за себе тврде обични су преваранти. Књижевност се данас заглибљује у безводној пустињи политичке коректности, мерила су јој ванкњижевна, што се код нас види по циркусу око НИН-ове награде. То су просто знаци декаденције цивилизације. Лош и празан писац, а ту не мислим само на књижевност, никад не може бити модеран. У односу на такве, упутство за кориштење швајсапарата је модерније, јер је, ако ништа друго, барем корисно.
l На шта сте највише поносни до сада?

– Осећање поноса није ми баш блиско, али ако треба да кажем шта ми је драго између онога што сам урадио, то би било следеће: не живим више у граду, постајем полако сељак, сваке године узгајам башту, једем своје плодове, примам госте који једва чекају да седе под ведрим небом, проводим сате по шумама и ливадама, берем печурке, димим рибу и хвалим се свима који хоће да то слушају и који би можда такође хтели да изађу из градова. Осим тога, рад у Народној библиотеци Србије омогућио ми је и рад на хиландарским библиотекама, што ми је најважније искуство до сада, а такође и онима у Сентандреји. Сад могу рећи да сам обишао српски културни простор од крајњег севера до југа. Остају ми још запад и исток, а знам да ћу и тамо стићи.

Мирјана Марић

„Панчевац“, 29.01.2021.
www.pancevac-online.rs