Загонетка којом се наука бави дуже од 150 година – где се налазио Мркшин манастир, једна од најзначајнијих српских средњовековних штампарија из које су књиге одлазиле у цео словенски православни свет, разрешена је ових дана захваљујући стручњацима Историјског института у Београду.

После три године ископавања крај цркве у тамнавском селу Памбуковица крај Уба пронађен је крунски доказ да је овде била велика књижевна и штампарска радионица којом је руководио јеромонах Мардарије, “апостол српског штампарства”.

– На почетку беше реч, а на крају слово, тако се може описати наше истраживање – каже др Дејан Булић. – Највеће заслуге има колега историчар др Срђан Катић из Института, који је “ископао” из гомиле старих османских пописа праву област за истраживање, Памбуковицу. Када сам утврдио праву локацију и дошао до зидова неуобичајено великог двоспратног конака са основом димезија 8 пута 17 метара, био сам уверен да се ту налазила штампарија. Ипак, требао нам је кључни доказ, део штампарског алата или опреме.

 

Министарство културе је финансирало трогодишња ископавања у чијим је последњим данима др Булић, у сарадњи с колегом Миланом Веселиновићем из Народног музеја у Ваљеву, пронашао штампарско слово које је изрезао Мардарије.

– Ово слово побија уврежене тврдње да смо били културна провинција – истиче др Булић. – Мардаријево слово доказује сасвим супротно, да се и у 16. веку, под османском окупацијом, из српских штампарија ширила култура у целу “православну васељену”.

До ископавања у Памбуковици, о “презаслужној Мркшиној задужбини” знало се само да се налазила у “покриљу Црне горе” и да је била посвећена Вазнесењу Господњем. Научници су сматрали да је реч о ужичкој Црној гори код Косјерића, где ископавања ни 1903. ни 2013. нису дала резултате. Узалудно се трагало и на другим местима, јер много брда и планина у Србији носи име Црна гора или на турском Кара даг.

Др Срђан Катић је открио у османским дефтерима да се у Ваљевској нахији налазило село Мркшина Црква са истоименим манастиром и да је спајањем тог села, Доње, Горње и Паунове Буковице настала данашња Памбуковица. Проблем је био утврдити где се у Тамнави, где нема високих планина, налазила Црна гора. Пробна ископавања на памбуковачком локалитету Црквине нису дала резултате, а око данашње сеоске цркве изграђене 1872. није било средњовековних трагова.
– Уз јужни зид цркве је јаруга потока Мршинац, од северног зида почиње велико гробље, с истока, иза олтара води стари пут, а са западне стране се налази стрма коса брда Влашић, на којој је тешко могла да се замисли грађевина – објашњава др Булић. – За сваки случај, направио сам на тој коси пробну сонду и указало се нешто што је личило на остатак зида. Наставили смо и стигли до остатака великог здања које је више личило на радионицу него на уобичајени монашки конак.

Централна и највећа просторија била је довољно велика да се у њу смести велика дрвена преса и словослагачки столови са металним словима смештеним у дрвеним кутијицама. Графичари су ту у рамове слагали текст на прелом више страница, а затим се на слова туферима пажљиво наносила боја. Рамови са текстом и илустрацијама изгравираним на посебним плочама су постављани на доњу плочу пресе и на њих је полаган табак хартије која је снажно притискана горњом плочом. Затим се исти процес понаваљао за другу страну табака. После завршеног штампања следило је савијање табака, прошивање, после чега су расецане стране, тако да књига може да се чита. На крају су књижни блокови спајани прошивањем и лепљењем, а на крају је долазило повезивање. Археолози су осим слова пронашли и ситне украсе какве су користили књиговесци, што је причу учинило још интригантнијом. Они указују да се овде одвијао комплетан компликовани процес израде књига, од изрезивања модела и изливања слова у калупима до коричења између дрвених дашчица пресвучених најфинијом јарећом кожом.
– Књиге изашле испод штампарске пресе биле су бројније, јефтиније и лакше доступне од рукописних, а србуље из Мркшиног манастира пронађене широм Европе показују да су одавде у 16. веку излазили за то доба велики тиражи – истиче наш саговорник. – Старе српске штампарије, од прве познате на Цетињу до последње, Мркшиног манастира, дале су прве штампане словенске ћириличке књиге. О далековидости њихових оснивача сведочи, на пример, чињеница да је Грачаница имала штампарију пре Берлина.

Штампарство је у средњем веку био високотехнолошки занат који се може поредити са данашњим информатичким технологијама. Подразумевао је вештину и алате за израду слова и калупа за њихово одливање, познавање слагања текста, познавање технологије боја, естетику прелома књиге и врхунску писменост.
Први комплет ћириличких слова за Цетињску штампарију био је наручен и израђен у Венецији, а српски калуђери су истовремено у млетачким штампаријама почели да уче тајне заната. Врхунац српско штампарство достиже у Мркшином манастиру, којим руководи јеромонах Мардарије.
– Он је изузетна и тајанствена личност, о коме знамо само да је родом из Подриња – открива др Булић.
– Његов запис да је сам резао слова сведочи да је био искусан графичар, са добрим алатом. Његове раскошне књиге, као што су “Београдско четворојеванђеље” и “Цветни триод”, сведоче да је радио са тимом искусних сарадника штампара, вероватно ученика.

Штампар Мардарије

Штампар јеромонах Мардарије се први пут помиње у манастиру Милешеви, где је 1544. и 1545. са јеромонахом Теодором штампао “Псалтир”. У Милешеви је у исто време радила још једна преса, на којој су Требник штампали “ђакони Дамјан и Милан из Обне у Црном Загорју на Сави”. Овај податак говори да су они већ били мајстори-графичари са простора исте Црне горе, где се касније бележи Мркшин манастир-штампарија. Мардарије се помиње 1552. у Београду, где је штампарију основао кнез Радиша Дмитровић, а када се она угасила, са сарадницима долази у Мркшин манастир и наставља са штампањем ремек-дела. У поговору “Јеванђељу” из 1562. каже: “Ја Христу раб јеромонах Мардарије, рукоделисах сија слова и с великим трудом и напором сврших ову свету душеспасну књигу.”

Аутор: Борис Субашић
Извор: www.novosti.rs