Уместо да се воде јасно дефинисаним јавним потребама, библиотеке се све чешће посматрају као места за кадровско удомљавање, подстицање лојалног уместо професионалног кадра, уз нетранспарентне процесе одабира управљачких тела који се неретко косе са законима. То ствара атмосферу страха, аутоцензуре и губитка професионалне аутономије

Мирис папира, прашине и тишине. Библиотека. Простор у којем се осећа да се свет шири. Место радозналости и сигурности. Али и ова тиха упоришта културе нашла су се на удару ресорног министарства. Знате ону чувену реченицу из Шекспировог Хамлета – „Нешто је труло у држави Данској“, која симболизује моралну и политичку трулеж, најављујући издаје, корупцију и сукобе, е па то се код нас догађа. Чак и међу полицама с књигама.

Тако је одјекнула вест о избору Ненада Миленовића, функционера СНС-а на Палилули, за в. д. директора Библиотеке града Београда. Када се помене ова установа, треба имати у виду да није реч о једној библиотеци, већ да има велики број својих испостава, око 70 објеката распоређених на 13 општинских одељења. Као матична установа у библиотекарству, која обавља послове надзора, контроле и обуке запослених, библиотека има и јасна правила ко може да буде на њеном челу. Закон о култури предвиђа да особа која долази на ову функцију мора да има најмање пет година искуства у раду на пословима у култури, што Миленовић не испуњава. Према документацији, његово искуство је стечено само као председника Управног одбора Центра за културу „Влада Дивљан“, што захтева прецизно правно тумачење да ли је тај посао еквивалентан функцији у култури. Али, кога брига за закон.

Професија која се не види

Бавити се библиотекарством није нимало наиван посао. То је на својој кожи осетила и Милена Ђорђијевић из Народне библиотеке Србије. Након више од деценије рада на уређивању књижевних програма, организацији и вођењу манифестација у земљи и иностранству, премештена је у Одељење каталогизације и класификације монографских публикација. Разлог за то јесте што је јавно, на скупу испред Народног позоришта и гостовању на Н1 телевизији, указала на озбиљне проблеме у култури, укључујући опасности по безбедност запослених и посетилаца, као и угрожавање библиотечке грађе која броји више од пет милиона јединица, а услед зидања троспратне јавне подземне гараже уз темеље и депо националне библиотеке.

Улога библиотека, од настанка до савременог доба, није само пасивно чување писаног културног наслеђа, оне су сервиси заједнице и дужне да пруже широк спектар информација, да обезбеде изворе за образовање и формирају критичко мишљење

Драгана Сабовљев

„Етичка и професионална дужност сваког запосленог у јавној установи јесте да јавно проговори о проблемима који могу угрозити културну баштину. Иако формално документација може изгледати правно утемељена, суштина је да се овај потез, узимајући у обзир вишемесечно игнорисање од управе и недодељивање радних задатака, коси са Законом о раду и Законом о мобингу, те би се у уређеном систему препознао као одмазда. Код нас се то назива ‘премештајем по потреби посла’. Проблем је у томе што се кадровска политика одређује према подобности запосленог, а не према његовом професионалном учинку и истинским потребама институције.

За рад у том одељењу неопходна је посебна стручна лиценца коју не поседујем, нити сам икада радила у тој области. Иако имам више звање и дугогодишње искуство, овим премештајем сам фактички спуштена на приправнички ниво рада, јер је потребно да стекнем неопходну лиценцу и будем надзирана док не овладам делатношћу која није моја примарна професија“, прича за Радар Ђорђијевић и истиче: „Међутим, важнија су питања на која никада нисмо добили одговор, а због којих је по свој прилици и уследио овај премештај – каква је одговорност Министарства културе у вези с изградњом троспратне јавне гараже уз темеље и депо Народне библиотеке Србије? Тражимо да се јавности учине доступним сви акти, сагласности надлежних установа и мишљења стручњака тим поводом. Да ли се Завод за заштиту споменика културе града Београда изјаснио и издао стручно мишљење, под којим условима, у оквиру заштићене културно-историјске целине Светосавски плато? Без тог мишљења, упитна је легалност грађевинске дозволе. Да ли ће изградња масивне гараже убрзати слегање терена на коме се налази национална библиотека и какве последице то може имати по физичку безбедност посетилаца, запослених, здања библиотеке и грађе која се у њој похрањује? Које су мере заштите од потенцијалних опасности, на пример тероризма, при слободном уласку стотина аутомобила који ће се паркирати у непосредној близини темеља и депоа Народне библиотеке Србије?“
1760802189 протест испред народног позориста 181025 фото горан срданов нова рс 12 сцалед 1
Милена Ђорђевић Фото: Горан Срданов/Нова.рс

Библиотеке су системски потцењене, наставља Милена Ђорђијевић. А то се, како каже, манифестује кроз три кључна проблема: „Систематска потцењеност културне инфраструктуре. Библиотеке се третирају као административне јединице уместо као прворазредне информационе јединице, јавни сервиси грађана, чувари наслеђа и писане заоставштине наше земље, простори читања, слободе мишљења и изражавања. Деценијама изостаје улагање у стручне кадрове, дигитализацију, безбедност грађе, стабилност система набавке и адекватне услове рада. Затим, политизација управљања.

Уместо да се воде јасно дефинисаним јавним потребама, библиотеке се све чешће посматрају као места за кадровско удомљавање, подстицање лојалног уместо професионалног кадра, уз нетранспарентне процесе одабира управљачких тела који се неретко косе са законима. То ствара атмосферу страха, аутоцензуре и губитка професионалне аутономије, што већ оставља велике последице на живот наших библиотека широм Србије. И, на крају, ерозија друштвеног угледа. Библиотекарство је постало невидљива професија. Без стимулација, јавне подршке и реалне заштите интегритета, људи који носе систем остају препуштени сами себи. Када струка постане невидљива, онда се и институције доживљавају као сувишне. Томе свему доприносе изузетно ниска примања.“

Колико снаге је потребно да библиотеке остану живо место, а не само простор са полицама? „Имати књигу значи имати сигурност. Она увек пружа неку наду, утеху и знање“, кратко је прокоментарисао књижевни преводилац Новица Антић.

Зашто су књиге важне

Путујући возом ка Косјерићу, посматрали смо жену која није зурила у телефон, него је нетремице читала књигу. Из разговора смо сазнали да јој је то нешто најважније док чува овце у селу Парамун, јер је књига води у бољи свет. Нема пара да књиге купује, али је зато чланица библиотеке. Поделили смо овај утисак с учитељем Миланом Живковићем, управитељем Фондације Евро за знање, који је цео свој радни век провео у ОШ „Дринка Павловић“ у Београду. Пензионерске дане проводи у родном селу Сеча Река, а сваки кутак његове куће је у знаку књиге: „Имао сам срећу да сам био ђак Основне школе „Јелена Лела Субић“, шездесетих година прошлог века, која је имала библиотеку са шест хиљада књига. У том селу, веровали или не, радио је запослен библиотекар. Када је отишао у пензију, тај посао је преузео наставник српског језика Миљко Митровић, који нас је подстицао не само да читамо, него да се бавимо књижарством. Био сам опчињен тим богатством и на крају осмог разреда није било картончића у библиотеци на којој није писало моје име. Тако је књига постала, као она фраза која се често користи, мој најбољи друг. Због ње сам уписао Учитељску школу у Београду. И све дипломе сам стекао учећи у Народној библиотеци Србије, у том фасцинирајућем месту, где се мува не чује, јер су сви задубљени у своју литературу. У тој библиотеци, што год пожелите, помислите, могли сте да нађете. То су ми и данас најлепше успомене.“

Колико су значајни књига и читање може да послужи наслов литерарног дела наше списатељице Јасминке Петровић – Од читања се расте, напомиње за наш лист др Драгана Сабовљев, дипломирани библиотекар саветник Градске народне библиотеке „Жарко Зрењанин” у Зрењанину.

Библиотеке морају да буду упоришта високе културе. У многим од њих, међутим, појављује се све више забавних садржаја. Програми су превише обележени „познатим јавним личностима“ и популарном културом

Гојко Божовић

„Писмен и свестрано образован појединац је онај који доприноси просперитету и напретку своје заједнице стручним деловањем, али и обавештеним доношењем одлука пре свега на личном, па и на друштвеном плану. Књига и читање најуже су повезани с учењем. Улога библиотека, од настанка до савременог доба, није само пасивно чување писаног културног наслеђа. У зависности од типа, оне су сервиси заједнице и дужне су да јој пруже и публикације и широк спектар информација, као и да обезбеде изворе за целоживотно образовање и услове за формирање критичког мишљења. Подсетићу да је највећи број јавних библиотека настао после Другог светског рата и да им је једна од улога била и учешће у масовном описмењавању становништва, што их чини активним партнерима образовних институција. То би требало да значи да својим деловањем помажу формирању појединца који уме да се критички и вредносно одређује према својој заједници.“

Важан је активизам

Сабовљев подсећа да се с појавом савремених информационих технологија проблематизовало питање опстанка штампане грађе у виду књига и периодике: „Врло брзо је постало јасно да она може да опстане заједно с електронским изворима, а да се само мењају медији на којима ће постати доступна корисницима. Библиотеке су имплементирале нове технологије у своје пословање и труде се да их прилагоде својим потребама. Међутим, суочиле су се с новим изазовима јер су брз проток информација, друштвене мреже, неселективно долажење до сазнања уз много мање труда довели до кризе читања. Предност интернета у односу на штампане изворе јесте брзо и свеобухватно ширење знања уз много мање уложеног напора и труда, али је довело и до појаве дезинформација, лажних и тенденциозних вести, теорија завере и свега онога што информационо слабије писмена особа није у стању да процесуира и критички сагледа, него безрезервно прихвата. У веома оштрој конкуренцији, библиотеке су принуђене да пронађу нове и иновативне начине да задрже и заинтересују кориснике за своје садржаје.“

Библиотекарство, додаје наша саговорница, сматра изразито активистичком делатношћу: „Од пружања услуга свим корисницима различитог узраста, пола, вере, социјалних и других потреба, преко програма едукације, до хуманитарних акција у којима увек учествујемо. Иако често чујем реченицу да библиотеке не би требало да се баве политиком, не могу да се сложим са њом. Мислим да је неопходно изборити се за стабилну и кохерентну културну политику која ће уважити потребе најширих слојева становништва. Неки примери, попут прошлогодишње успешне кампање Библиотекарског друштва Србије за укидање тарифе накнаде за давање на послугу оригинала умножених примерака ауторских дела у штампаној форми, показали су да библиотекари имају капацитета да мобилишу заједницу и да сачувају своје пословање од погубних одлука. Насупрот томе, запажам изразито одсуство реакције стручних радника када су у питању многе негативне појаве у друштву којима су погођене и библиотеке, па ми остаје само да се надам да ће струка наћи у себи смелости да се избори за свој интегритет и друштвени статус.“

Библиотеку доживљавам као место из Борхесових прича, у коме се дешава и одиграва магија. Иза сваке корице крије се посебан свет, један од живота који можемо живети док читамо књигу

Татјана Хаџић Јововић

Професија библиотекара је и даље потцењена, зараде ниске, а услови за рад су углавном лоши и неприлагођени потребама установа, подсећа Драгана Сабољев: „Све што је значајно и вредно помена остварују појединци највише личним ентузијазмом, улажући своје знање и време. Али ни то није довољно, докле год се запошљава неадекватан и необразован кадар и док се установама руководи нестручно и под утицајем страначких интереса. Такође, у реновирање и реконструкцију објеката у којима се налазе библиотеке се улаже тек када се појаве проблеми, а свега неколико јавних библиотека у земљи има своје наменски грађене или прилагођене зграде. То је последица недостатка културне политике у најширем смислу. Отуда је поразно и погубно везивати судбину ових установа за тренутне дневнополитичке и страначке интересе.“

Библиотеке остају без књига

Писац и издавач Гојко Божовић библиотеке сматра незаменљивим културним институцијама: „Оне у Србији замењују низ других институција. Али су најсиромашније, све више маргинализоване. Остављене без адекватног буџета и подршке, библиотеке не могу да задовоље потребе својих читалаца. Не могу да одговоре новом технолошком окружењу, не оличавају програмски плурализам и не могу да учествују у довољној мери у мисији стварања нових читалаца. Библиотеке морају да буду упоришта високе културе. У многима од њих, међутим, појављује се све више забавних садржаја. Програми су превише обележени ‘познатим јавним личностима’ и садржајима популарне културе. Уместо критичког мишљења, као и у већини других друштвених институција, превладава политичка подобност. Ни библиотеке нису остале имуне на политичке утицаје. Један од таквих облика утицаја јесте овогодишњи конкурс Министарства култура за откуп књига за јавне библиотеке. Неприхватљиви и ретроактивни, наметнути услови конкурса утицали су да највећи број издавача бојкотује откуп књига и да се најзначајније књиге објављене у овој и претходној години не нађу у јавним библиотекама. То је ненадокнадива штета за библиотеке у Србији и њихове кориснике. Многе су последице овакве штетне политике Министарства културе. Библиотеке су остале без књига које оличавају критични квалитет, корисници не могу да задовоље своје културне потребе у библиотекама чији су чланови, у наредном периоду биће мање објављених књига на српском језику. Овакав конкурс за откуп књига није у интересу ни библиотека ни укупне српске културе.“
Неговање традиције

Па, да се вратимо у основну школу, где се уче писање и читање: „Библиотеке су нам важне из неколико разлога. Пре свега, ту су скупљена сва знања, која је човек покушао да сачува и пренесе будућим генерацијама. У њима се, поред белетристике, чувају и неке веома ретке и важне књиге, до којих не бисмо иначе могли да дођемо, па тако представљају извор свеколиког знања и право богатство. Оне сведоче о развоју људске мисли, подстичу нас да промишљамо и критички сагледавамо стварност“, прича Татјана Хаџић Јововић, професорка српског језика и књижевности у ОШ „Јован Дучић“.

Она упозорава да, иако можда некоме изгледа да нам књиге нису више потребне јер имамо интернет и вештачку интелигенцију, оне су и даље незаменљиве: „Заборављају да су све те информације морале однекуд доћи, тј. да су пре тога морале бити негде записане. Стога је човек, чим је почео да записује, почео и да чува оно што је написао. Библиотека нас подстиче да се развијамо, сазнајемо и учимо током целог живота. Лично, библиотеку доживљавам као место из Борхесових прича, у коме се дешава и одиграва магија. Иза сваке корице, крије се посебан свет, један од живота који можемо живети док читамо књигу. Као наставник трудим се да љубав према библиотеци и књизи пренесем својим ђацима и зато стално сарађујемо са Дечјом библиотеком Града Београда „Јован Јовановић Змај“. Моје колеге из школе и ја, заједно са библиотекаркама, смишљамо различите заједничке пројекте, држимо јавне часове и чинимо да библиотека буде место у коме се одвија и наш социјални живот, где размењујемо искуства и мишљења. Представљамо креативне ученичке радове и учимо се заједништву и неговању традиције. Један народ дефинитивно је богат онолико колико су богате и сачуване његове библиотеке.“

Библиотеке се третирају као административне јединице уместо као прворазредне информационе јединице, јавни сервиси грађана, чувари наслеђа и писане заоставштине наше земље, простори читања, слободе мишљења и изражавања

Милена Ђорђијевић

Библиотеке нису само простори с полицама и књигама. Оне су живи центри знања, критичког мишљења и заједништва. Њихова маргинализација и политички притисци не угрожавају само библиотекаре, већ и будућност читавог друштва. Очување ових институција значи чување идентитета, културе и слободе мисли.

Има ли наде

Народна библиотека Србије данас, како сазнајемо, кубури с веома лошом технолошком инфраструктуром. Не постоји вај-фај за кориснике, у мултимедијалној читаоници од 50 компјутера ради само њих пет, шест. Недавно су остали потпуно без интернета цела три дана, а нису добили објашњење шта се десило. Имејл је непоуздан и нема никакву заштиту. Генерално, опрема на којој раде је застарела, врло ретко се обнавља и прави доста проблема у послу.

Оно што смо сазнали јесте да вероватно у сваком одељењу има специфичних проблема. А важно је то што влада одсуство било каквог плана у запошљавању. Нови људи се запошљавају у администрацији, док у библиотекарској струци већ годинама није нико примљен и питање је да ли ће и како неко млађи преузети посао.

Извор: www.radar.nova.rs