Баш на рођендан једног од најзначајнијих српских савремених књижевника, јуче је књижевна награда „Радован Бели Марковић“ уручена Славици Гароњи, за роман „Шапати Мале Влашке“, у издању „Прометеја“ из Новог Сада.
Свечаност доделе признања за најбољу књигу прозе на српском језику у 2021/20. години, приређено је у порти манастира Светог Ђорђа, у Ћелијама код Лајковца, родном селу књижевника Радована Белог Марковића.
У образложењу награде коју додељује Градска библиотека Лајковац, која ће ускоро понети име знаменитог књижевника, који је живео, стварао и почива у овој познатој железничкој варошици, председница жирија др Слађана Илић рекла је да је роман „Шапати Мале Влашке“, као део својеврсне трилогије о животу и судбини Срба из Западне Славоније, вредан и значајан због своје енциклопедијске и речничке, истовремено и лирске природе. На начин сродан белимарковићевском, ауторка чува целокупну језичку меморију приповедачког простора, од тог богатства стварајући дело које садржи: приче из давнина, али и из свакодневног живота, анегдоте, пословице, веровања, поуке, пошалице, ругалице, бајања, басне, песме, изворну мудрост…
– Сазнање да сам прва добитница књижевне награде са његовим именом испуњава ме помешаним осећањима, и радошћу и тугом, али и поштовањем и огромном одговорношћу награђеног, пред његовим именом и вишеслојним, илуминозним, делом – рекла је у својој беседи Славица Гароња. – Доиста, редак је и у светским књижевним оквирима тако доследно исписан митопоетски свет, један књижевни универзум, створен особеним лексичким и синтаксичким системом, какав је у српској књижевности изградио Радован Бели Марковић. – Чудо српског језика, и свих његових опробаних могућности, Радован Бели Марковић не би могао тако успешно да иновира и увек изнова креира, да није у њему постојао његов одабрани митологизовани простор – нуклеус из ког је црпео сва своја надахнућа, а то је његов ужи завичај, у троуглу „бело Ваљево“, Лајковачка пруга, село Ћелије, топоси који су већ постали не само заштитни знак његове поетике, већ и трајно учитани у савремену српску књижевност.
Добитница признања оценила је да је у светским књижевним оквирима редак тако доследно исписан митопоетски свет, књижевни универзум створен особеним лексичким и синтаксичким системом, какав је у српској књижевности остварио Бели Марковић.
– У случају Радована Белог Марковића дивно се понавља оно древно правило, да је уметност једино место где влада добро, и да се лепотом надвладава свака, па и лична, траума и зло – рекла је Славица Гароња у живописној порти манастира. – Заљубљен у речи и трагач по дубинама српског језика, остварио је дело које ће тек добити своје нове димензије у српском канону, иако о њему већ сада имамо две докторске дисертације, више студија и зборника радова, као и његова сабрана дела. И најзад, на језичком плану, начинио је највећи искорак, уводећи у своју прозу раскошну, барокну реченицу, мелодијски и лексички ослоњену на књижевну традицију српског 18. и почетака 19. века, али је непрестано прилагођавајући свом властитом изразу…
Назив библиотеке
Председник Општине Лајковац Андрија Живковић јуче је открио натпис који ће ускоро красити улаз библиотеке у овој железничкој варошици, чији је Радован Бели Марковић био први управник. Убудуће, ова културна установа носиће назив Народна библиотека „Радован Бели Марковић“ Лајковац.
Краљевски језик српски
Није случајно што је ауторка као први мото овог романа записала речи из прозе нашег вољеног Радована: „У междувремљу, нек знаш, дањивам ти и ноћивам у језику своме“ – стоји у образложењу награде. – Тај језик има име, он јесте „краљевски језик српски“, како се Радован никада није устезао да каже. Напротив! То чини и Славица Гароња, како овим романом, тако и целокупном трилогијом, са пуном свешћу о томе, а искуством предака поучена, да смо у њему једино сигурни.
Извор: www.novosti.rs