Песникињи, библиотекару саветнику и начелнику Одељења за чување и коришћење публикација у Библиотеци Матице српске у Новом Саду, Гордани Ђилас, недавно је у Народној библиотеци Србије уручена награда „Јанко Шафарик“ за стручни и истраживачки рад. Највеће признање у библиотечкој делатности, Шафарикова награда, и вишедеценијско бављење поезијом, чији траг је осведочен са дванаест збирки позије и више националних књижевних награда повод су разговора са Горданом Ђилас.

ИНТЕРВЈУ: ГОРДАНА ЂИЛАС ДОБИТНИК НАГРАДЕ „ЈАНКО ШАФАРИК“
Разговор водила: Kaja Панчић Миленковић

На Дан Народне библиотеке Србије уручена вам је награда „Јанко Шафарикˮ, највеће признање које се може добити у библиотекарству. Награду сте добили за укупан допринос библиотечко-информационој делатности и култури у Републици Србији. Чиме сте се све бавили од 1989. године, када сте започели рад у Библиотеци Матице српске, у Одељењу за именску, предметну и децималну обраду монографских публикација током минулих година?

Признање које сам добила од колега за мене је велика част и одговорност. Иза мене су више од три деценије рада у библиотечко-информационој делатности, све у Библиотеци Матице српске. Почевши од обраде публикација па до данас, радила сам много послова. Водила сам Завичајну збирку Војводине, приређивала изложбе, писала о личностима које су радиле у Библиотеци или су биле у неком периоду свог живота везане за њу, објавила сам више од осамдесет библиографија (грађа, селективна библиографија, комплетна библиографија) савремених стваралаца, писала одреднице за Српски биографски речник и Лексикон српских писаца, израђивала регистре, припремала анкете, приређивала сам књиге, Водич Библиотеке Матице српске, рецензије, препоруке за пројекте у библиотечко-информационој делатности, учествовала у раду Библиотекарског друштва Србије, једно време као члан Управног одбора, а потом у програмским одборима за међународне конференције које је Друштво организовало, уредила сам зборник са Конференције коју је Друштво организовало, уређивала Годишњак Библиотеке Матице српске, учествовала у раду редакције Гласа библиотеке (Чачак), у раду Одбора Сусрета библиографа у Инђији, Одбора Лексикографског одељења Матице српске, уредништва Едиције Библиографије Матице српске, објавила сам и приредила више стручних публикација (као и поетских збирки)… Допринела сам увођењу аутоматизације послова који се тичу евидентирања корисника и коришћених публикација, као и задуживања у међубиблиотечкој позајмици, иницирала сам оснивање Фејсбук странице Библиотеке Матице српске, коаутор сам два акредитована семинара (Рад са корисницима у Библиотеци Матице српске, Библиографија, Библиографска истраживања и израда персоналних библиографија), учествовала у раду Републичке комисије за стицање виших стручних звања у библиотечко-информационој делатности, Комисије за полагање стручних испита у библиотечко-информационој делатности (испитивач за предмет Основе библиотекарства).
Осим приређених књига Милана Пражића, Душка Вртунског желим да нагласим и приређене рукописе породице Лазаревић, која је дала четири генерације лекара. Ђорђе Лазаревић, као први, постао је лекар захваљујући стипендији Матице српске и помоћи Марије Трандафил, једне од највећих српских добротворки (у њеном здању је данас смештена Матица српска и део Библиотеке Матице српске). Истакла бих и мемоаре Суботе и недеље Милана Лазаревића (објавила их је Матица српска), који је радио у дипломатији између два светска рата. Полиглота, свестрано, а превасходно уметнички настројен и образован, допунио је и оплеменио српску мемоаристику, дружио се и са Јованом Дучићем и о томе оставио белешке у мемоарима. О бројним познатим личностима и дипломатама је писао, док се о њему врло мало знало. Овим објављеним рукописом, који је стајао готово седамдесет година, исправљена је неправда према њему.
Сарађивала сам на пројекту Манастири и библиотеке чувари културне баштине, и аутор сам текстова у зборницима са стручних скупова. Аутор сам сценарија Легати Библиотеке Матице српске, а 20 епизода је емитовано у документарном програму РТВ (у режији Душана Мамуле), 2020.
Моја полазишта су Библиотека Матице српске, културна историја, истраживање и утврђивање значаја истакнутих појединаца који су својим деловањем опредељивали и померали границе библиотекарства према светским мерилима, чинећи видљивијим српско библиотекарство.
Данас водим Одељење за чување и коришћење публикација у Библиотеци Матице српске. И много и мало, требало је сетити се свега, а има још планова, за које се надам да ћу успети да их реализујем.

Магистрирали сте библиотекарство на Филолошком факултету у Београду. Радили сте најстручније библиотекарске послове, стално окружени књигама у најстаријој културној установи у Србији. Од малих ногу, развијајући љубав према читању уче нас да је књига наш најбољи друг, шта вама и вашем животу као као библиотекару и књижевном ствараоцу значи књига?

Велика је част радити у установи са тако дугом традицијом, која ће за неколико година обележити 200 година од свог постојања. Признаћете, за наше прилике, то је дуг временски период. Недавно ме је један колега подсетио да сам на својој другој поетској књизи, коју сам поклонила Библиотеци, за Завичајну збирку, написала посвету која је галасила: Библиотеци Матице српске, њена Гордана. Пре више од три деценије. Мислим да је коменар излишан. У мојој родној кући није било књига и мој први контак са њима догодио се у малој сеоској библиотеци. Како сам научила да читам пре поласка у школу, не знам. Читале су се новине, мислим да је то могао бити први сусрет или од старије сестре, која је већ ишла у школу. Знала сам, већ тада, да ће књига определити мој животни пут. Свакаквих чудеса је у њима било, која су будила машту, изазивала емоције, отварала непознате путеве и људе, догађаје, размишљања… Сећам се дугих летњих дана, када банатско небо притисне несношљива врућина. Завлачила сам се у огромну замрачену собу, на велики кревет, и читала. Жао ми је што немам више времена да више читам, а у обиљу које нам се пружа, понекад је тешко пронаћи нешто што би ми се допало. Када глад постане неиздржива, латим се Чеховљевих кратких прича, или узмем нешто од класика. Они ме никада не изневере. Поезија је увек била присутна, још у основној школи и даље се није имало куд. Данас је књига саставни део мог живота, као део тела, као дисање. Без ње се више не може.

Да ли је данас, у времену информационих технологија, дигитализације књижног фонда библиотека, лакше или теже бити добар библиотекар?

Данас је и код нас и у свету, јер не заостајемо по томе, библиотекарство усвојило савремене технологије, тако да се библиотечко-информациона делатност усложнила. Рад са корисницима се проширио на цео свет, преко друштвених мрежа, мејловима, све је више корисника који не морају да дођу у библиотеку да би добили оно што им је потребно. Информација мора бити брза и тачна. Континуирано се ради на дигитализацији грађе и омогућава се приступ овој грађи са било ког места у свету. Треба само да имате интернет. Електронске базе података о публикацијама којима располажемо и које чувамо су све веће, подаци се умножавају и њихово претраживање је све сложеније. Све је видљиво и транспарентно. Нове технологије траже од библиотекара, осим библиотечких и вештине примерене њима. Пред библиотекара се непрестано постављају нови и сложенији задаци на које треба да адекватно одговори. Они у потпуности руше уврежене представе о библиотекарству од пре двадесет, тридесет година.
Библиотекари се учвршћују као стожери културе, посебно у мањим местима, у локалним заједницама где су махом једини носиоци културних садржаја. Нису ли наш препознатљиви бренд постале библиотеке у Краљеву, Чачку, Прокупљу… са Повељом, Дисовим пролећем, Драинчевим данима….

Да ли њено височанство, вредна књига у папирном облику, у трци с књигом у дигиталном издању, губи значај и сјај реликвије у рукама књигољупца?

За сада још увек не. Можда ће тај непосредан контакт са књигом једног дана постати реткост, драгоценост. Књиге ће се читати са екрана. Оно што ће недостајати је контакт са читаоцима, разговор, размена енергије, топлина људског. Код нас још нема много дигитализоване белетристике или класичне књижевности. Нема ни савремених аутора. Морају се разрешити ауторска права, па тек онда. Тренутно се дигитализује стара и ретка књига, периодика, које се тиме и штите од физичког коришћења и евентуалних оштећења. Код нас је гранична година за стару и ретку књигу 1867. Управо смо у Библиотеци Матице српске завршили дигитализацију Милетићеве Заставе, најзначајнијег политичког листа Срба у Војводини из тог периода. Такође су дигитализована сва издања Библиотеке. Број корисника ове грађе се свакодневно повећава, а имамо увид у то да се она гледа из свих крајева света.

Све време остали сте верни песничком стваралаштву. Објавили сте 12 књига и добили више значајних књижевних награда. Колико су струка и истраживачки рад и креативни песнички рад сарадници и савезници у вама и вашем животу?

Понекад помислим да је библиотекарство однело превагу над поезијом, али већ у следећем тренутку знам да сам се преварила у размишљању. То су два тега исте клацкалице између којих одржавам равнотежу. Библиотекарство ме је обликовало, учила сам се поступности, упорности, стрпљењу, разумевању других, њихових потреба за информацијом, трагалачком жару, посвећености. Али, тамо где је емоција, где је жариште биће, било је потребно неговати ту ватру у себи, која је осватљавала својом светлошћу и топлином најскривенија места у нама, несазнатљива и непрепозната. То може само поезија. Она допуњује, изненађује, мири све разлике, чак и када их не именује. Отклон од свакодневице, уствари, његова допуна, Јер, чини ми се, када не би постојала, не знам на шта би живот личио. Она је његова надоградња, да у малим, свакодневним стварима и догађајима видите неку лепоту или ружноћу, да им да виши смисао, да их одухови. Она је со животу.

О свему, а најчешће о себи, пишете стишаним тоном у коме се скрива један свечани тренутак живота, вашег, заједничког и општег трајања, докле већ стиже ваша песма или запис у форми мини есеја, знака тренутка или сећања у лирско-прозном изразу. Свет и живот у вашој поезији добија једну дискретну позлату, иза које се час наслуте, час промину као облаци који нестају у магли валери душе, мисли као силуете које их воде од почетка до краја песме или записа. Колико је у свему томе живо присуство на први поглед троме, од јутра до вечери исте – војвођанске равнице – кроз коју дишу, крећу се и живе ваши далеки, далеки преци и њихови потомци?

Ви сте мени све казали својим питањем. Размишљала сам о томе. У равници имате само земљу, небо и хоризонт који је увек стишан и несазнатљив јер је у даљини. Не можете да досегнете ту бесконачност. Остаје вам да себе видите између две хоризонталне линије као неку вертикалу која је између, а онда и остале. Ширина и пространство дају вам другачији доживљај стварности, али и личности. Научите да у најситнијим променама уочавате велике разлике/нијансе… у њихању трава, у њиховом шуму, да усамљено дрво на огромној равној површини њива засађених пшеницом, шећерном репом, кукурузом, сунцокретом и чиме све не, доживите као неко мало откровење које је ту пред вашим очима са неким вишим смислом. Имате времена да га разгледате са свих страна и уживате у свим призорима које вам нуди. Понекад је то и северац, много сам о њему писала, о северу, о немогућности нашој да до краја присвојимо неке ствари или да дозволимо да будемо присвојени. Јер, некоме и нечему морамо припадати, друштвена смо бића. Е, ту сад има нешто и од оног горштачког порекла у мени.

А можда сте најпре из црногорских или херцеговачких корена прво изнутра погледали у њихов завичај, а потом угледали војвођанску равницу и север на коме сте се родили, живите и често га помињте у својим песмама?

Претпостављам да су ми корени ти које помињете. Знам да сам пореклом Личанка. А осећам да су нам корени и тамо где смо одрастали. Мени у банатској прашини. Кад је помешате са водом, добијете дивне колачиће. У недостатку играчака, била је то дивна забава. Не знам колико сам их појела, не сећам се, можда тада још нисам ни знала да бројим. Али је патријархална матрица остала у мени. Нешто сам успела да савладам, чим ово пишем, али суштински нисам. Да ли ћу, не знам. Те ме ствари увек надилазе, јаче су од мене. Нисам никада о њима ни писала, нигде. Али су ту улогу кротитеља и кочничара преузели предели препуни разних значења, лепоте. Банатски ветар, тако снажан и постојан. Зима богата снегом, као у Амаркорду. Заједништво, лажно, притворно, као да још нисмо сазрели у њему. Бити исти као сви, али бити и трешња у цвету. Џиновски орах у дворишту, који је пружао неслућене могућности слободе. Архитектура немачких кућа. Простор који је господарио нама. А, опет, чим замакнем, неким аутопутем прем југу, и угледам планине и магличасту светлост која их прекрива, осећам се као да сам (опет) код куће.

У том простору, у мом читању и доживљају ваше поезије, стално је присутна и чежња за пејзажима у којима су живели ваши преци, чије је флорално и фаунално обиље изнад посне земље можда и божја надокнада одсуства плодне, родне и масне војвођанске равнице?

Oдговор произилази из претходног одговора. Оскудно присуство у једноликом пејзажу јесте недостатак емоција. Могла сам уз свако зеленило у стиховима, јоргован, ружу, нану, камилицу, која се, самоникла, њише на ветру, увек да напишем по неко име. То су људи које сам сусретала, који су ме инспирисали или су ме блокирали (како се то данас каже), збуњивали, о којима сам писала. Ту нема бојазни да ће се неко од њих препознати. Можда већина њих не би ни разумела. Отуда и осама у пејзажу. Али, умеле су птице, траве, биљке да надрасту то постовећивање са живим створовима и да, упркос томе, израсту у песму. И ја сам много захвална на томе. Писала сам једном о томе. Када сам се враћала са неког важног друштвеног догађаја, налетела сам на младунче птице које је испало из гнезда, у сред многољудног града. То је за њега била драма, нико није обраћао пажњу, а ту је, живи са нама и поред нас. Помогла сам да се врати у гнездо где су га чекале остале птичице. А она је помогла мени, као да сам доживела искупљење. Осетила пуноћу живота, његову сложеност која је у једностваности. У бивању. У непрестаном ослушкивању свих шумова које живимо.

И потрага за блискошћу, топлином, пријатељском или полном љубављу завршава се сазнањем о сличним самоћама које у својим самицама чувају најрањивије делове бића од нових рана, ожиљке од очију истине да смо нејаки и пред својим бојазнима и страховима, зато и неспемни да отворимо врата самице у којој смо се скрили?

Па, да. Плашимо се, нисмо искрени и отворени. Уместо да блискост, топлина и пријатељство буду оно што суштински јесу, наше основне, људске потребе, суштина нас самих, оне су све даље од нас. Много су томе допринеле и друштвене мреже које стварају илузије, без људског контакта то је све лаж, претварање. Ваше питање ме је подсетило на једну причу коју сам чула од колегинице, давно, непосредно по доласку у Библиотеку. Причала је (истиниту) причу о двоје младих којима су родитељи уговорили брак. Пошто су обоје имали говорну ману, обома су родитељи препоручили да ћуте све време како се не би открили, да не би пропао посао. Рачунали су, кад свадба прође, онда је већ касно да се ствари изгладе, некако ће се ствари средити саме по себи. Наравно, нису знали да и друга страна има исти проблем. Замислите њихову срећу када су почели да разговарају. Каже прича, једино им је било жао што нису одмах почели са разговором. Јер су изгубили драгоцено време.

Зар је љубав толико постала немогућа као да није једнако важна као земља, ваздух, вода, светлост, а живот без ње једнако могућ као без друге боје очију, коже или друге вере?

Јесте, постала је јефтина, поистовећена са материјалним стварима. Онај ко ју је пронашао, превасходно мислим, у себи, тај је овладао смислом живота. Сетите се само како је свет изгледао када сте волели! То је потпуно другачија перцепија од оне коју имате када немате у себи љубави. Ради се о свечаности највишег реда. Њоме можете осветлити све градове, села, насеља, колибе, мора, планине и све што живи на овоме свету.

Ни песници који су уздигли љубав у небеске висине, уселили је и у судбинске поноре и тешке трагедије не певају више о њеној лепоти или лудилу већ о њеном одсуству, сурогатима и суплементима, да се изразимо у духу времена без љубави?

Тешко ми је да то објашњавам. Уместо тога ставићу овде две краће песме. Обе се непрекидно свакоминутно, непрестано дешавају. Између онога чега нема и онога што би могло да буде, понекад прође цео живот, а да се не доживи љубав, као највећи задатак који нам је дат. Без љубави ништа нема смисла.

Падала је налик на кишу / Непрекидно та мисао / Да је свет у којем сам се затекла / Свет опор и без љубави / Његови хладни додири / Претворили су се у једном тренутку / У провидни али и нејасани плаш / Који нас све прекри („Без љубавиˮ, из књиге Север, удаљен звук).

Ако те додирујем / Знам ко си / Ако разумеш како те / Додирујем / Знаш ко сам // У сваком нашем сусрету / Догађају се охрабрења („Акоˮ, из књиге Опраштање: поема за мајку).