Јавне библиотеке су слике своје локалне заједнице
Библиотекари морају да се врате на почетну мисију описмењавања, имајући у виду колико људи нису савладали свој матерњи језик и правопис. С обзиром на негативне стране друштвених мрежа, један од задатака библиотекара јесте и едукација из области информационе и медијске писмености, сматра др Драгана Сабовљев, дипломирани библиотекар саветник и чланица иницијативе ИЗРАЗ. Њен став јесте да је професија библиотекара и даље потцењена те да успешне културне подухвате остварују појединци највише личним ентузијазмом, улажући своје знање и време. Др Сабовљев је мишљења да наш град нема изграђен идентитет у целини, па ни културни, што се очитава у низу промена имена, преко небриге о споменицима културе, до свакодневног односа према животној средини.
Као библиотекарка са богатим искуством, како данас видите улогу библиотека у животу заједнице? Шта је оно што библиотекар данас мора да буде, осим чувара књига – комуникатор, едукатор, активиста?
– У библиотечко-информационој делатности сам 29 година. Одабрала сам студије опште књижевности и теорије књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду и нисам ни помишљала да ћу каријеру остварити у библиотеци, нити да ћу магистирирати и докторирати на Катедри за библиотекарство и информатику свог матичног факултета. Ово све говори у прилог томе да сам заволела своју професију и да су ме заинтересовали њени практични, али и историјски и теоријски аспекти. Сматрам да ми је то, уз ангажовање на пословима стручне редакције и уређивања научног часописа националног значаја, чланство у програмском одбору и рецензирање радова за ЕЦИЛ (Европска конференција о информационој писмености), вишегодишње контакте и сарадњу са драгим људима на катедрама за библиотекарство и информатику у Београду и Сомбору и колегама из свих типова библиотека, пружило прилично целовито сагледавање улоге библиотека у заједници, од међународног, преко националног, до локалног нивоа.
Оно што је заправо најзначајније за јавне библиотеке јесте да су оне слика своје локалне заједнице. Такође, библиотека је активни партнер образовних институција. Подсетићу само да је највећи број јавних библиотека настао после Другог светског рата и да им је једна од улога била и учешће у масовном описмењавању становништва. Према ИФЛА/УНЕСЦО Манифесту за јавне библиотеке, ове установе су ту да омогуће бољи квалитет живота људи, целоживотно образовање и критичко мишљење без којих нема информисаних одлука. Ако се на све ово дода и брзи напредак информационих технологија, које су библиотеке имплементирале у своје пословање, може се закључити да је улога библиотекара сложена. У окружењу огромног броја начина преношења информација, библиотекама је неопходно да се изборе за своју видљивост, а библиотекари, све више то увиђам пратећи друштвене мреже, морају да се врате на почетну мисију описмењавања, имајући у виду колико људи нису савладали свој матерњи језик и правопис. С обзиром на негативне стране мрежа – таргетирање, осветничку порнографију, прогањање, ширење лажних вести, теорија завере, још један од задатака библиотекара јесте и едукација из области информационе и медијске писмености, што моје колегинице и колеге успешно раде већ извесно време.
Међутим, од разумевања, прихватања и учешћа читаве заједнице зависи колико ће ова професија бити призната и поштована.
Како оцењујете однос локалних власти према установама културе, посебно библиотекама?
Однос локалних власти је немогуће генерализовати јер има мноштво примера добре праксе, али је професија библиотекара и даље потцењена, зараде понижавајуће, услови за рад су лоши и неприлагођени потребама установа. Набавка нових публикација, што је услов опстанка библиотека, недовољна је, а, с тим у вези, републички и покрајински откупи књига дискриминишући и неадекватни. Са жаљењем морам да приметим да струка на све ово реагује спорадично, не знам да ли из страха, снисходљивости или су у питању неки други интереси.
Како бисте описали тренутну културну климу у граду? Да ли је култура у Зрењанину данас довољно слободна – или је превише везана за политику и локалне структуре моћи?
– Зрењанин има квалитетне установе културе оспособљене за стварање дела културне и уметничке вредности, као и читав низ професионалаца који су дорасли овим задацима, без обзира на облике културног изражавања. Нажалост, стичем утисак да успешне културне подухвате остварују појединци највише личним ентузијазмом, улажући своје знање и време. Али ни то није довољно, докле год неадекватан и необразован кадар, као и нестручно руковођење установама културе, отежавају активности. То је последица недостатка културне политике у најширем смислу.
Сматрам да град нема изграђен идентитет у целини, па ни културни, што се очитава у низу промена имена, преко небриге о споменицима културе, до свакодневног односа према животној средини. Култура се сагледава прилично површно, не као носилац идентитетских одредница заједнице, него као згодна реклама за туристичку понуду. Један од проблема је свакако недостатак едукације. Када би се од најранијег узраста, примереним језиком, деци причала историја њихове средине, свакако би била свеснија свога окружења, па би, током развоја, уз друга нова сазнања, путовања, студије, научила да се критички и вредносно одређују према својој заједници, што би допринело развоју и личног и колективног идентитета, па, у крајњој линији, и националног. Све инстанце културе, мислим на установе, али и на све остале чиниоце културног живота града, неке као чуваре писаног културног наслеђа, друге као заштитнике материјалне културне баштине, а неке као ствараоце културних садржаја, не само да могу, него би и морале да се укључе у процесе едукације становништва као партнери и помоћ образовним институцијама, што многе и чине.
У реновирање и реконструкцију објеката у којима су смештене установе културе се улаже тек када се појаве горући, неодложни проблеми, а занемарује се чињеница да се они не би ни појављивали да постоји правовремена и континуирана брига, што такође сведочи о одсуству свести о значају културе за формирање и појединачног и колективног идентитета. Отуда је поразно и погубно везивати судбину културе за тренутне дневно-политичке, страначке интересе. Слободу у културном изражавању су показали и показују појединци, управо они који се боре за добробит своје заједнице. У тренутном друштвеном окружењу они трпе различите последице које служе томе да обесхрабрују нове гласове, али мислим да се они више не могу загушити и ућутктати.
Колико је тешко у мањим срединама остати доследан својим вредностима, посебно ако су у сукобу са званичним политикама?
– Не размишљам о томе. Прво, своју заједницу не посматрам као мању, поготово у данашње време. Границе познатог света нису ограничене само на непосредно окружење, него су доступни садржаји који имају могућност да формирају личност, чак и када она није у позицији да приушти себи путовања, одласке на стручна усавршавања, представе, концерте или неке друге садржаје који је привлаче или који су јој неопходни. Своје вредности формирам на основу сазнања и искуства. Не желим да кажем да ми се ставови не мењају под утицајем година, сталног учења или нових информација, али остају ми суштинска уверења која не могу и не желим да се прилагођавам било каквој званичној политици.
Активни сте и у друштвеном животу града у оквиру иницијативе ИЗРАЗ. Шта вас је подстакло да пређете из културног сектора у шири друштвени ангажман?
– Не сматрам да сам искорачила из своје професионалне сигурне зоне у шири друштвени ангажман зато што библиотекарство сматрам изразито активистичком делатношћу, од пружања услуга корисницима, преко програма едукације, до хуманитарних акција у којима увек учествујемо. Из темеља су нас све померила прво убиства у ОШ „Владислав Рибникар” у Београду и у Дубони и Малом Орашју, где су се бол, немоћ и бес према друштвеном окружењу у ком се промовишу насиље, агресивност и морбидна „популарност” на мрежама само притајили и остали да тињају. То се поново разгорело падом надстрешнице у Новом Саду и погибијом 16 људи, где је белодано постало јасно да су системска небрига, непоштовање струке, уз сумње на корупцију, директно одговорни за ову трагедију. Студентски, па и грађански покрет, који захтевају поштовање закона и воде борбу за елементарна права и слободу сваког појединца, мирољубиви и харизматични, а потом и агресивна реакција власти, изазвали су револт и указали на заблуду да смо безбедни у својим малим световима породице и посла, имуни на све појаве око себе, изоловани и усредсређени на сопствене интересе. Ипак, истински се трудим да не идеализујем студенте, сматрајући да им се тиме чини више штете јер се на њих пребацује превелика одговорност и даје оправдање за сопствено нечињење.
ИЗРАЗ ми је додао нову перспективу на досадашња уверења и деловање јер је настао из жеље да се окупе професионалци из што више струка и области деловања и да се идентификују нагомилани проблеми наше средине и укаже на решења, као још један вид доприноса грађанској, па и студентској борби. Схватила сам га као заједницу слободних појединаца, стручњака и активиста у ком ћу моћи да допринесем својим знањем и искуством. Учешће на зборовима грађана је, по мени, још један вид ефикасног организовања и мобилизације што ширих слојева друштва у остваривању основних права која сваком појединцу, по Уставу, следују рођењем, али се испоставило да морамо да се боримо за њих.
Коју поруку бисте упутили колегама из културног сектора који осећају да су њихови гласови маргинализовани? Шта бисте поручили млађим колегама и грађанима који желе да остану активни и слободни у друштву које често не охрабрује критичко мишљење?
– Студенти, па и средњошколци, нису слушали савете старијих, који се баш и нису показали успешним у борби за демократске вредности. Отписани као незаинтересовани и пасивни, изненадили су нас својом интелигенцијом, организацијом, солидарношћу и фокусираношћу на промене у друштву. Исто тако се поуздам у млађе колеге, којих је тренутно, нажалост, веома мало у установама културе, да ће пронаћи свој глас и начине изражавања. Али оно што могу да их више замолим него саветујем јесте да остану доследни себи, али да своје самопоуздање преиспитују новим сазнањима и сталним усавршавањем, да буду неповерљиви у том смислу да добро проуче више извора и тек онда формирају своје ставове. Није једноставно, често ни прихватљиво, може да донесе и негативне последице, али свако мора у себи да нађе храброст уколико верује у могућност промене набоље како личне, тако и у целом друштву.
