Dr Jasmina Nedeljković
Narodna biblioteka Srbije
jasmina.nedeljkovic@nb.rs

Uticaj svetogorskih skriptorija na crkveno–pravni život Srba

Grbić, Dušica, Katica Škorić i Radoman Stanković. Nomokanoni epitimijni. Novi Sad: Biblioteka Matice srpske, 2009.

U ediciji Ćirilske rukopisne knjige Biblioteke Matice srpske izašla je knjiga Nomokanoni epitimijni (Novi Sad, 2009, knj. XIV, str. 104, sa 32 priloga), autora Dušice Grbić, Katice Škorić i Radomana Stankovića (opis vodenih znakova).

Srednjovekovna ćirilska rukopisna knjiga Nomokanon (grč. kanon, pravilo) jeste zbornik crkvenih pravila i građanskih zakona koji se tiču crkve. Epitimijni nomokanon predstavlja priručnik svešteniku prilikom ispovedanja vernika. Postoje stariji i mlađi Epitimijni nomokanon. Stariji je nastao u Vizantiji, najranije u XII veku. Sloveni su se u velikoj meri njime služili i umnožavali ga prepisivanjem ili štampanjem. Mlađi predstavlja kompilaciju različite crkvenopravne građe i Sintagme Matije Vlastara, a nastao je najverovatnije na Svetoj gori u prvoj polovini XV veka. Smatra se da su ga na srpskoslovenski jezik preveli srpski svetogorski monasi, najkasnije početkom XVI veka. Imao je široku primenu kod Srba, o čemu svedoči veliki broj prepisa.

U knjizi koja je pred nama, arheografski su obrađene četiri rukopisne knjige Nomokanona epitimijna koje se čuvaju u Biblioteci Matice srpske. Po najnovijoj dataciji, koju je uradio naš poznati filigranolog R. Stanković, ove rukopisne knjige pisane su tokom XVII veka.

Knjiga o kojoj je ovde reč podeljena je u dve tematske celine. U prvom delu pod naslovom "Katalog" dat je iscrpan arheografski opis tih rukopisnih knjiga koji sadrži: a) kodikološki opis; b) opis hartije i vodenih znakova; v) analizu pisma i pravopisnih znakova; g) opis jezika (srpskoslovenskog i srpskog narodnog); d) opis sadržaja; đ) zapise; e) istorijat knjige ž) i literaturu.

Po svom sadržaju i strukturi, tri Nomokanona epitimijna (RR I 17, RR I 18 i RR I 19) odgovaraju mlađem Epitimijnom nomokanonu i sastavljena su iz dva dela: prvi čini Činoposledovanije ispovedi sa pratećim uputstvima namenjenim duhovniku za ispovedanje vernika, a drugi deo jeste nomokanon u užem smislu. Četvrti Nomokanon epitimijin (RR I 20) sadrži izvode iz pravila Jovana Posnika, svetih sabora i svetih otaca.

Ove četiri rukopisne knjige ispisane su "poluustavnim pismom uz ređe prisustvo brzopisnih elemenata" , a njihov pravopis je resavski, nenormalizovan. Jezik tih Nomokanona jeste srpskoslovenski, koji na fonetskom planu karakteriše a izgovor um. nekadašnjeg poluglasnika i ekavizam. U tekstu pomenutih rukopisnih knjiga, koji je najvećim delom pisan tim starim srpskim crkvenim i književnim jezikom, prisutne su i pojedine osobine srpskog narodnog jezika. Dijalekatske crte kao što su: a) upotreba L. mn. umesto G. mn. i obratno; b) nastavak -omu u L. jedn. prideva i participa; v) pridevi sa zameničkom osnovom na -y; g) i oblik imperfekta sa sufiksom –e kod glagola sa infinitivnom osnovom na -u-, u punoj meri su odlika današnjeg zetsko-sjeničkog dijalekta, a u manjoj i prizrensko-timočkog govornog tipa.

Drugi deo, pod naslovom "Naučni prilozi", donosi dva rada Dušice Grbić: "O nomokanonima" (str. 77-86) i "Osvrt na tri svetogorska rukopisa iz 17. veka" (str. 87-104).

Primenjujući vrlo uspešno, između ostalog, i metod atribucije, D. Grbić je ustanovila da su rukopisne knjige Nomokanon epitimijni popa Oresta (str. 26-43), Nomokanon epitimijni i Magnit duhovni (str. 54-70), deo vrlo bogate prepisivačke i prevodne delatnosti na Svetoj gori tokom XVII veka. Po njenim rečima, u XVII veku naročito je živa prepisivačka delatnost u skitovima Svete Ane i Svetog Pavla i u manastiru Hilandaru . U to vreme srpski monasi sve češće dolaze na Svetu goru i naručuju prepisivanje i iluminiranje knjiga za svoje manastire: Zavalu, Mileševu, Cetinjski manastir, manastir Pivu, Raču, Hopovo, Šišatovac...

Rezultati istraživanja D. Grbić zasnovani na paleografskom ispitivanju rukopisne knjige Nomokanon epitimijni popa Oresta iz 1625/1635. g. i njegovo poređenje sa rukopisom Lestvice (zbirka Radoslava Grujića, Muzej Srpske pravoslavne crkve br. 187) hopovskog pisara jeromonaha Oresta, ukazuju na ispravnost mišljenja da je reč o istoj ličnosti. I pored manjih neslaganja koja su, prirodno, neminovna u pisarevom duktusu, ne narušava se ovaj vrlo važan zaključak. Time je autorka upotpunila sliku o životu i radu jeromonaha Oresta, koji je posle svog boravka u Hopovu otišao na Svetu goru i u skitu hilandarskom 1648. godine prepisao rukopisnu knjigu Lestvicu. Nekoliko godina kasnije (1654), njegovim nastojanjem i troškom, u karejskoj ćeliji napisan je, takođe za potrebe manastira Hopova, i Triod.

Druga ličnost koja je predmet interesovanja D. Grbić jeste jeromonah Antonije. Na osnovu do sada poznatih činjenica, ovaj pisar je stvarao u periodu od 1643. do 1674. godine u Hramu Svetog Preobraženja u skitu Svete Ane na Svetoj gori. Primenjujući i ovom prilikom paleografsku analizu, autorka je došla do vrlo značajnog zaključka: jeromonah Antonije, pisar bogatog opusa, takođe je i pisar Matičnog Nomokanona epitimijnog iz 1655/1675. g.

Rukopisna knjiga Magnit duhovni iz 1690. godine, zajedno sa ovde pomenutim Nomokanonom epitimijnim jeromonaha Antonija, čini konvult. Iako nema autentičnih podataka o tome kada su i gde ta dva rukopisa povezana u jednu knjigu, D. Grbić je, baveći se životom i radom Ukrajinca Samuila Bakačića na Svetoj Gori, ustanovila da je njegov Magnit duhovni iz 1690. nastao u skitu Svete Ane.

Ovim svojim značajnim istraživanjima D. Grbić je obogatila naše saznanje o srpskoj prepisivačkoj, prevodilačkoj i crkveno-pravnoj delatnosti u svetogorskim skriptorijumima tokom XVII veka.

Završavajući predstavljanje ove knjige, želimo još jednom da istaknemo da će ona biti nezaobilazna literatura ne samo za arheografe, već i za sve one koji se interesuju za verski, zakonodavni i kulturni život Srba.