Aleksandar Radović
Biblioteka Matice srpske, Novi Sad
araddovic@yahoo.com
Plakati novosadskih likovnih manifestacija
Sažetak
Plakat, propagandno sredstvo nastalo sedamdesetih godina XIX veka, u savremenom bibliotekarstvu jeste važan informacioni kapital. Novosadske likovne manifestacije, tradicionalne (Novosadski salon) i savremene (Svetsko bijenale studentskog plakata) promovisane su, između ostalog, ovim jedinicama neknjižne bibliotečke građe. Vizuelno atraktivni materijali, plakati proširuju granice grafičkog dizajna, a istovremeno su značajni resurs podataka o novosadskoj kulturnoj sceni.
Ključne reči: plakati, Biblioteka Matice srpske, Novi Sad, likovne manifestacije
I Plakati u bibliotekarstvu
U nizu definicija plakata, ikonografski značaj imaju reči klasika te discipline, Morisa Rikardsa. Po Rikardsu, plakat je reprodukcija, proizvod potrošačkog društva i njegov instrument. Kroz istoriju je i vox dei, vox populi, vox domini. U početku je samo reč, koja vremenom dobija i likovni izraz. Žena u belom Žila Šerea iz sedamdesetih godina XIX veka označava eru modernog plakata. Pad plakata je vezan za TV komercijalizaciju šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka. „Plakat... ponovo oživljuje i stupa na scenu, ...u formi toliko novoj da se uopšte ne može prepoznati“ .
Prema „tumačima“ plakata, on mora biti likovno shvatljiv, čitljiv, optimalno sa najviše pet reči. Za kolekcionare su najatraktivniji politički plakati i plakati sa likovnom sadržinom, koje najčešće objavljuju likovne manifestacije.
Građa koja po svojoj prirodi i definiciji ne pripada ni monografskim ni serijskim publikacijama, kao što je plakat, poseban je i specifično tretiran bibliotečki fond.
Plakati su najbrojnije i najatraktivnije jedinice neknjižne bibliotečke građe. Ako je, po Umbertu Eku, biblioteka memorija čovečanstva, „plakat je podsetnik.“
Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, Mileva Jurić ističe da „publikacija ne predstavlja više samo štampanu stvar klasičnog profila, već podrazumeva kao svoj neodvojivi deo gramofonsku ploču, geografsku kartu ili npr. dijafilm,...“ .
Prema međunarodnim bibliotečkim standardima, neknjižna bibliotečka građa je materijal „čija je primarna namena prenos ideja, podataka i estetskog sadržaja“. Po rečima Jasmine Trifunac, „ovaj materijal nije knjiga već građa posebne vrste“ , poznata i pod terminom nekonvencionalna. Bez obzira na činjenicu da izraz nije najadekvatniji jer sadrži početnu negaciju, isti je u upotrebi i u međunarodnim standardima – „Non-book Material“ (NBM).
Po svojoj osnovnoj funkciji, neknjižna građa obaveštava, propagira, skreće pažnju. Ako je tačno da „za pisanje vesti, potrebni su podaci, a ne nadahnuće“ onda i biblioteke postaju informacioni pultovi, a ne „samo“ spremište knjiga.
Jedan od prvih istoričara srpskog štamparstva, Aleksandar Arnautović, ističe da je nedugo po štampanju prve knjige u beogradskoj štampariji, (Sredstvo protiv kolere septembra 1831. godine), štampan i prvi srpski plakat. Ovaj hroničar srpske knjige nije propustio da naglasi da su Beograđani posećivali štampariju iz dana u dan da bi se uverili da je „na objavama bio otisak slona;...“ . Štampanje proglasa o slonu koji je „tada u Beogradu bio prikazivan radoznaloj publici“ odobrio je Dimitrije Davidović. Iz pisma Adolfa Bermana, „faktora“ Državne Knjigopečatnje knezu Milošu Obrenoviću iz jula 1832. godine, daje se na znanje da je „slon bio vrlo veliki i pri tom tako pametan...“ .
Nije poznato da li je primerak pomenutog plakata predat na čuvanje kao obavezni primerak. Činjenica je da je naredbama kneza Miloša po jedan primerak svake štampane „stvari“ (prva štampana knjiga bila je Basni Dositeja Obradovića iz 1835. godine) morao da bude predat Narodnoj biblioteci. Ovim činom je ustanovljena institucija obaveznog primerka u Srbiji tridesetih godina XIX veka, a neknjižna bibliotečka građa postaje istoriografski izvor poznat pod nazivom objavljenija.
Neknjižna bibliotečka građa u nacionalnoj kulturi ostavlja pažnje vredan trag, od objavljenija do Internetom prezentovanog projekta Bibliografija Srbije. Neknjižna građa . Od „plakata sa slonom“ do uzajamne baze podataka više stotina srpskih biblioteka uključenih u međunarodni program COBISS, pisani i elektronski katalozi Narodne biblioteke Srbije i Biblioteke Matice srpske, pružaju uvid u raznovrsnost i vrednost ove vrste građe.
Biblioteka Matice srpske je 1989. godine prešla na elektronsku obradu bibliotečkog materijala. Do sada je u elektronsku bazu podataka uneto više od dva miliona zapisa. Katalogizacija plakata iz fonda Biblioteke Matice srpske počela je decembra 2001. godine.
U elektronskom katalogu Biblioteke Matice srpske evidentirano je, zaključno sa aprilom 2010. godine, 9.163 plakata.
Na osnovu Međunarodnog standarda za obradu neknjižne bibliotečke građe – ISBN(NBM) , Biblioteka Matice srpske preuzela je programski paket COBISS u kojem se katalogiziraju sve vrste bibliotečkog materijala.
Katalogizacija plakata vrši se u maski „N“ COBISS programa. U njoj se katalogiziraju i ostali materijali koji pripadaju neknjižnim bibliotečkim zbirkama.
Plakat kao slikovna građa evidentira se u odgovarajućem polju 001b-k (dvodimenzionalna grafika), dok se plakat kao plakat u isto polje unosi na sledeći način: 001b – a (tekstualna građa, štampana). Kodirani podaci beleže i „tip građe“ koja se na plakatu nalazi.
Katalogizirani plakati BMS evidentiraju se u inventarnim knjigama Biblioteke, koja propisuje obavezu navođenja svih neophodnih podataka za ovu građu.
Prvi plakat u elektronskoj bazi podataka Biblioteke Matice srpske katalogiziran je 7. decembra 2001. godine. U elektronskom katalogu BMS zaveden je pod identifikacionim brojem ID=174247943. Plakat je crno-beli, dimenzije su mu 60h42cm (treći format plakata). Ovaj plakat je „fotomehanička reprodukcija“ (to znači da je plakat po COBISS terminologiji), tekst plakata je srpska ćirilica. Plakat je izdat u Beogradu, a godina izdanja je 2001.
Obaveza prikupljanja štampanih stvari regulisana je zakonom. Na snazi je Zakon o bibliotečkoj delatnosti donet 1994. godine (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 34/94). Novi zakon o bibliotečko-informacionoj delatnosti koji je pred usvajanjem, predviđa da će izdavači svih publikacija biti dužni da dostavljaju obavezni primerak nacionalnim bibliotekama, pa i primerke plakata. U sadašnjoj praksi, nedovoljan broj primeraka kataloga, plakata i prospekata dostavlja se institucijama koje su za tu građu zadužene. „Kontrolu“ tog postupka otežava činjenica da je sve više štamparija koje otiskuju neknjižni bibliotečki materijal. O njima često nema traga ni na samoj građi, ni u pratećim dokumentima.
Uvid u građu koja „plakatira“ likovne manifestacije u Novom Sadu, a evidentirana je u fondu Biblioteke Matice srpske, dat je na primerima jedne tradicionalne (Novosadski salon) i jedne likovne manifestacije novijeg datuma (Studenski bijenale studentskog plakata).
Plakati su katalogizirani u maski „N“ programa COBISS. Podaci na plakatima omogućavaju „čitanje vremena“ u kojem su plakati nastali.
Od trideset i osam do sada održanih Novosadskih salona, Biblioteka Matice srpske poseduje sedam plakata. Plakati su evidentirani u sledećim godinama: 1971, 1985, 1986, 1987, 1989, 2006, 2008.
Prvi novosadski salon iz 1971. godine je tekstualni plakat i u polju za „opštu oznaku građe“ 200b evidentirani je kao: Plakat. Plakati ostalih šest Novosadskih salona su oni na kojima dominiraju grafički sadržaji i stoga su označeni kao Slikovna građa.
Plakat prvog Novosadskog salona (1971), specifičan je po tome što je kao organizator manifestacije jedini put evidentiran Muzej grada Novog Sada. Šest puta je, obaveštava elektronski katalog Biblioteke Matice srpske, organizator Kulturni centar Novog Sada, koji je i danas „na čelu“ Novosadskog salona.
Od sedam pomenutih plakata, šest je ispisano srpskom latinicom, a plakat iz 2006. godine je ispisan srpskom ćirilicom.
Naslovi celog korpusa ovih plakata počinju rednim brojem, koji je numerička oznaka za svaku postavku Novosadskog salona. U odgovarajućem polju programa COBISS (532a) predviđen je unos tekstualnog ekvivalenta i na taj način se olakšava pretraživanje baze podataka. Prvi plakat (1971) „počinje“ rimskim brojem, dok ostali plakati imaju arapsku numeraciju.
Uz naslov plakata, katalogizator je dodao mesto održavanja manifestacije. Na ovaj način, podaci o nazivu manifestacije i mestu održavanja objedinjeni su u polju u kojem se navodi „glavni stvarni naslov“ (200a).
Plakati u Biblioteci Matice srpske razvrstani su na pet formata. Dimenzije su određene prema međunarodnim kataloškim pravilima i unose se: visina puta širina. Od sedam plakata Novosadskog salona, šest nose signaturu petog (V) formata, jer su duži od sedamdeset centimetara (70cm). Jedini plakat četvrtog formata iz fonda BMS je grafički otisak manifestacije iz 2008. godine.
Plakat važi za jedan od najprominentnijih proizvoda industrije grafičkog dizajna. Analizirani primeri iz elektronske baze podataka Biblioteke Matice srpske dokumentuju činjenicu poznatu u grafičko-dizajnerskim krugovima, da Novi Sad ima renomiranu školu grafičkog dizajna. Autori pomenutih plakata su Aleksandar Pedović, Radule Bošković, Ivan Lukić, Branislav Dobanovački, Marko Stojanović, Darko Vuković i Vladimir Strajnić. Njihova imena su evidentirana u poljima odgovarajućeg programa u koja se unose podaci o odgovornosti. U skladu sa kataloškim pravilima, stav je da unos podataka o kolektivnom autorstvu ima prednost u odnosu na individualnog autora. Ovo znači da su u odgovarajućem polju (710a) zabeleženi podaci o manifestaciji, dok su podaci o grafičkim dizajnerima evidentirani u polju 701a.
Podaci za bibliografske jedinice unose se u elektronski bibliotečki katalog doslednim prenošenjem sa publikacije, bez bilo kakve intervencije. Odgovarajućim oznakama informiše se o podacima koji na plakatu nedostaju. Najčešće su to podaci o izdavaču i mestu izdanja, dok se podaci o štampariji uglavnom navode.
Područje predviđeno za napomene na analiziranim plakatima najčešće je bez primedbi. Na jednom plakatu je u tim poljima (300a, 330a) naznačeno: „Plakat je delimično oštećen“ i „Na plakatu su navedeni sponzori manifestacije“. Drugi plakat sadrži (330a) sledeću napomenu: „Na plakatu su navedena imena pedeset i tri autora koji su izlagali na Novosadskom salonu.“
Predmetna i decimalna katalogizacija plakata iz fonda Biblioteke Matice srpske izvršena je u skladu sa međunarodnim kataloškim pravilima. Tema plakata određena je u odgovarajućem polju (606a) – Likovna umetnost i 606h – Izložbe. Klasifikacija građe urađena je prema sistemu Univerzalne decimalne klasifikacije.
Prvo Svetsko bijenale studentskog plakata održano je u Novom Sadu od 23. 4. 2004. do 15. 5. 2004. godine. Izložba radova koja predstavlja „hrabri vrli“ plakatski svet sa svih kontinenata, održana je u holu Izvršnog veća Vojvodine. Naslov plakata je na engleskom jeziku, 1st World biannual exhibition of student poster, a u odgovarajućem polju (532a) naslov je „preveden“ radi lakšeg pretraživanja. Nema podataka ni o izdavaču niti o štampariji. Na plakatu je evidentirano „dvostruko“ autorstvo. Grafički dizajner, Vladimir Strajnić, autor je i fotografije na plakatu. Autorstvo na plakatu je označeno kodovima (410a-grafički tehničar) i (600a – fotograf).
II Zaključak
Uvid u neknjižni fond Biblioteke Matice srpske i elektronsku katalogizaciju plakata, nameće kao zaključak potrebu da zakonske odrednice o obaveznom primerku moraju da se odnose i na ovu građu. Time bi se fond kontinuirano popunjavao, a podaci neophodni pri katalogizaciji ove građe bili bi transparentniji.
Postavlja se, kao sve realnije, i pitanje dalje brige o ovoj, po svojoj materijalnoj prirodi, veoma osetljivoj građi, kao i pitanje katalogizacije novih oblika obaveštavanja koji preuzimaju ulogu plakata.
Prema rečima Morisa Rikardsa, plakat je reprodukcija, proizvod potrošačkog društva i njegov instrument. „on ne počinje sa Trajanovim stubom, nego sa Gutenbergom...“
Ta činjenica pokreće pitanje sudbine plakata kada on „istupi“ iz Gutenbergove ere. Plakati su već prešli na tv ekrane, bilborde, banere. Njihove angažovane ili sofisticirane poruke postale su sadržaj mailova i SMS poruka. Prevashodno statičan, plakat je krenuo „u pokret“. S jedne strane je to pitanje novog estetskog tumačenja, s druge, bibliotečke, kako evidentirati i katalogizirati „novi plakat“? Jedna od pretpostavki je da će „čuvanje plakata“ preći u digitalne sfere.
„Grafički dizajn“, kaže Gordana Popović-Vasić, „praktična umetnost, prvo i jeftino sredstvo propagande, pratio je opšta kretanja u umetnosti, ali nešto sporije...To je umetnost u službi informacije, vizuelna sublimacija određenog proizvoda...“ . Uprkos brojnim teoretičarima, ova disciplina još nije, sa pozicije forme i sadržine i njihovog međusobnog uticaja, „pročitana“, kao što ni njeno arhiviranje još nije dosledno i bezbedno.
Ipak, umetnost u „službi informacije“ još je na snazi. Od litografija Žila Šerea do uličnih bilborda, jer „the post is banner, an emblem, a sign: in hoc signo vinces.“
LITERATURA
1. Arnautović, Aleksandar. Štamparije u Srbiji u XIX veku. Beograd: Državna štamparija Kraljevine Srbije, 1912.
2. Barnicoat, Joan. Posters. London: Thames & Hudson, 2003.
3. Bibliografija Srbije. Neknjižna građa. www.nbs.rs
4. Đardulo, Antonio. Zaštita i konzervacija knjiga. Beograd: Clio, 2005.
5. ISBD (NBM). Beograd: Narodna biblioteka Srbije, 2006.
6. Jugoslavija: moja zemlja i njen politički plakat. Ljubljana: KD Codeep, Tretaroka, 2006.
7. Nedeljković, Miodrag. Marketinški priručnik. Novi Sad: Dnevnik, 2001.
8. Popović-Vasić, Gordana. „Između straha i oduševljenja: primeri grafičkog dizajna u Srbiji u periodu od 1950. do 1970. godine“. U Između straha i oduševljenja. Beograd: Grafički kolektiv, 2009.
9. Rikards, Moris. Uspon i pad plakata. Beograd: NIP Borba, 1971.
10. www.allposters.com
|
