За људе је важно да Вам кажу на чијој су страни, зашто и да ли би могли бити пристрасни. Да на неки начин објаве своја интересовања. Зато ћу Вам причати о читању. Рећи ћу Вам зашто су библиотеке битне. Сугерисаћу Вам да је читање фикције, читање из задовољства једна од најважнијих ствари за човека. Страствено ћу се залагати да људи раузмеју шта су библиотеке, ко су библиотекари и за њихово очување. Пристрасан сам очигледно и много: Ја сам аутор фикције. Пишем за децу и одрасле. Тридесетак година зарађујем за живот кроз моје речи, углавном кроз измишљање и записивање измишљеног. Очигледно је у мом интересу да људи читају, да читају фикцију, да библотеке и библиотекари постоје и помогну усвајање читања и места на којима се читање догађа. Пристрасан сам као писац, али много, много више сам пристрасан као читалац. И још више као грађанин Британије.Ову лекцију држим под покровитељством „Агенције за читање“ организације чија је мисија да сви имају једнаке шансе у животу тиме што помаже људима да постану ентузијастични читаоци. Све се мења, када читамо. О тој промени и о самом читању сам дошао да причамо. Желим да причам о томе шта читање ради и за шта је добро.

Био сам у Њујорку и слушао разговор о изградњи приватних затовра – индустрија која је у развоју у Америци. Затвори морају да планирају проширење у будућности – колики су им капацитети потребни? Колико ће бити затвореника за 15 година? Закључили су да то могу да предвиде веома лако, користећи једноставан алгоритам базиран на томе који проценат деце узраста 10 -11 година није знао да чита. И самим тим није могао да чита из задовољства.

Не ради се о тачном броју: не можемо рећи да у писменом друштву нема криминала. Али постоји корелација. Мислим да те корелације долазе од нечега веома једноставног – писмени људи читају фикцију.

Фикција има две употребе. Прво, то је почетна станица ка читању. Нагон да се открије шта долази следеће, жеља да се окрене страна, потреба да се настави, иако је тешко зато што је неко у невољи а Ви морате знати шта ће се догодити на крају.. то је веома стваран нагон. Он вас тера да научите нове речи, да мислите нове мисли, да наставите. Да откријете да читање по себи доноси задовољство. Једном када сте то научили, на путу сте да читате све.

А читање је кључ. Пре неколико година појавиле су се слутње да живимо у свету који је превазишао читање, свету у коме способност да налазимо смисао у писаној речи постаје сувишна. Сумња је отклоњена, речи су важније него икада: путујемо светом преко речи пошто се свет пренео на интернет, имамо потребу да пратимо, делимо и схватимо оно што читамо. Људи који не могу да разумеју једни друге не могу да размењују идеје, не могу да комуницирају (програми за превођење посао раде само донекле).

Најједноставнији начин да будемо сигурни да образујемо писмену децу је да их научимо да читају али и да је читање активност која доноси задовољство. А то значи, најпростије, налажење књига у којима уживају, омогућавање приступа тим књигама, и простор да исте читају.

Мислим да не постоји лоша књига за децу. Међу одраслима је модерно да с времена на време, групу књига, жанр или аутора прогласе лошим. Енид Блајтон (Енид Блyтон), РЛ Стине су проглашени лошим, а стипови означени као неговатељи неписмености. То је бесмислица и снобизам. Не постоји лош аутор кога дете воли и жели да истражује, зато што је свако дете другачије. Могу пронаћи приче за којима имају потребу, могу себе да унесу у те приче. Банална, истрошена идеја није банална и истрошена њима. Ово је први пут да се дете са њом сусреће. Немојте обесхрабривати децу од читања зато што имате осећај да читате погрешну ствар. Фикција коју не волите је пут ка другим књигама које бисте можда волели. И немају сви исти укус као и Ви. Одрасли иако имају добру намеру, могу уништити дететову жељу за читањем: зауставити их у читању оног што воле, или им дати вредне-али-досадне књиге које они воле; то су данашњи еквиваленти Викторијанске литературе за „побољшање“. Завршићемо са генерацијом убеђеном да читање „није кул“ или горе, да не доноси задовољство.

Потребно је да наша деца почњу да се пењу уз лествицу читања: оно што им доноси задовољство ће их померати ка горе, у писменост. (Немојте урадити оно што је аутор урадио када се његова 11-огодишња ћерка заинтересовала за РЛ Стина, а он отишао и купио „Кери“ С. Кинга и рекао, ако ти се прво свидело, ово ћеш волети! )

Друга ствар је да фикција гради саосећање. Када гледате телевизију или одгледате филм, гледате ствари које се догађају другим људима. Проза је нешто што градите од 30 слова и знакова интерпукције, и Ви, сами, користећи машту стварате свет и људе и гледате кроз њихове очи. Осећате ствари, посећујете места и светове које иначе не бисте знали. Учите да је свако други такође „ја“. Постајете неко други, а када се вратите у свој свет, бићете мало промењени.

Саосећањем се људи прилагођавају животу у групи пошто нам дозвољава да функционишемо као нешто више себичне индивидуе. Читањем такође сазнајете нешто веома важно, а то је: Свет не мора бити овакав какав је. Може бити другачији.

Био сам у Кини 2007. као део прве дозвољене конвенције научне фантастике и фантазије у Кинеској историји. У једном тренутку сам питао једног од званичника: Зашто? Научна фантастика је била забрањена дуго времена. Шта се променило?

Једноставно је, одговорио ми је. Кинези су бриљантни у прављењу свари уколико им други људи донесу планове. Али, Кинези нису имали иновације и проналаске. Нису замишљали. Зато је послата делегација у Америку у Аппле, Мицрософт, Гоогле и испитивани су људи који су били задужени за иновације, људи који су замишљали будућност. Сазнали су да су сви од њих читали научну фантастику када су били млађи.

Фикција може да нам покаже другачији свет. Може да нас одведе тамо где никада нисмо били. Једном када сте посетили друге светове, нпр. оне који једу рајско воће не можете бити задовољни светом у коме сте одрасли. Незадовољство је (овде) добра ствар: незадовољни људи могу изменити и поправити њихове светове, оставити их бољим, другачијим.

Волео бих да кажем и нешто о „бекству од стварности“. Чујем да се овим изразом разбацује и то у негативном контексту. Као да је оваква фикција јефтини опијат који користе збуњени, обманути и како је једина фикција која је вредна она у којој се огледа најгори свет у коме се читалац проналази. Ако сте заробљени у безизлазној ситуацији, то је непријатно место, са људима који Вам желе лоше, и неко Вам је понудио привремени излаз, зашто га не узети? Фикција која се бави бекством од стварности је управо то, фикција која отвара врата, пушта светлост унутра, даје Вам место на које можете на коме имате контролу, са људима којима желите да будете (и књиге су стварна места); и још важније током бега, књиге могу да Вам дају знање о свету и вашој ситуацији, да Вам дају оружје и оклоп: стварне ствари које можете понети назад у затвор. Вештине и знање и алати које можете користити како би у стварности побегли.

Као што нас је Толкин подсетио, једини људи који су против бега су затвореници.

Још један начин да се убије дечја жеља за читањем, је наравно, да се постарамо да око нас нема никаквих књига, као ни места за читање књига. Ја сам био сретан. Имао сам одличну локалну библиотеку док сам одрастао. Имао сам родитеље који су могли бити убеђени да ме оставе у библиотеци на путу ка послу током летњих празника, и библиотекаре којима није сметао мали дечак без пратње који се свако јутро враћао у библиотеку пролазећи кроз каталог тражећи књиге са духовима, магијом или ракетама, тражећи вампире или детективе или вештице или чуда. Када сам завршио сам дечјом библиотеком прешао сам на књиге за одрасле.

Били су добри библиотекари. Волели су књиге и волели су када су књиге читане. Научили су ме како да поручим књиге из других библиотека. Није било снобизма везано за било шта што бих читао. Изгледа да им се свиђало што је постојао дечак који воли да чита, причали би са мном о књигама које сам читао, налазили би ми друге књиге из серије, помагали би. Третирали су ме као било ког читаоца – ништа више или мање – што значи да су ме третирали са поштовањем. Нисам био навикнут да ме третирају са поштовањем са осам година.

Библиотеке су за слободу. Слободу да се чита, слободу идеја, слободу комуникације. Оне су за образовање (које се не завршава када напустимо Универзитет), забаву, безбедна места и приступ информацијама.

Бринем да су људи у 21. веку погрешно разумели шта су библиотеке и њихову сврху. Ако библиотеку разумете као полицу са књигама, може изгледати застарело у свету у коме већина, али не све књиге постоје у дигиталној верзији. Али то промашује поенту из корена.

У питању је природа информација. Информација има вредност, и права информација има огромну вредност. Током читаве људске историје, живели смо у времену оскудице информација, па је посед потребне информације увек био значајан, и увек је нешто вредео: када засадити кукуруз, где пронаћи ствари, мапе и приче. Информација је била вредна ствар, и они који су је имали или су могли да је набаве су то могли и наплатити.

Последњих неколико година, дошли смо од економије која оскудева информацијама до презасићености информацијама. По подацима Ерика Шмита из Гоогла људска раса за два дана створи онолико информација колико је читава цивилизација до 2003. Изазов није наћи ретку биљку у пустињи, већ специфичну биљку која расте у џунгли. Биће нам потребна помоћ како бисмо нашли оно што нам заиста треба.
Библиотеке су места на која људи иду ради информација. Књиге су само шлаг на торти: оне су тамо, и библиотекари могу да да Вам их обезбеде бесплатно и легално. Деца позајмљују књиге из библиотеке више него икада – књиге свих врста: папирне, дигиталне и аудио. Али су библиотеке такође, на пример, места која људи који немају рачунаре, који немају интернет конекцију посећују да би исте користили без плаћања. Ово је веома значајно када је начин на који тражите или се пријављујете за посао искључиво преко интернета. Библиотекари помажу овим људима да се крећу по свету.

Не верујем да ће све књиге прећи на екране нити верујем да би требале. Као што ми је Даглас Адамс рекао више од двадесет година, пре него што с Киндле појавио: књига је попут ајкуле. Ајкуле су старе: постојале су ајкуле у океанима и пре диносауруса. Постоје и даље зато што су ајкуле боље у бивању ајкуле него било шта друго. Тако је и са књигама.Књиге су тешке, није их лако уништити, добро леже у руци – увек ће бити места за њих. Припадају у библиотекама, као што су библиотеке већ постале места на којима можете добити приступ електронским књигама, аудиокњигама и садржају са интернета.

Библиотека је место које складишти информације и даје сваком грађанину једнак приступ истим. То укључује и информације о здрављу и менталном здрављу. То је заједничко место. То је безбедно место, рај на земљи. То је место са библиотекарима на њему. Какве ће бити библиотеке будућности је оно што бисмо требали замишљати.

Писменост је битнија него икада, у свету порука и емалиова, свету писане информације. Потребно је да читамо и пишемо, потребни су нам светски грађани који могу да читају са лакоћом, да разумеју оно што читају, разумеју нијансе и учине себе разумљивим.

Библиотеке су капије будућности. Зато је штета што широм света локалне власти користе прилику и затварају библиотеке како би на лак начин уштедели новац. Не схватају да тако краду од будућности, да тако затварају капију која би требала бити отворена.

Према студији Организације за Економску сарадњу и развој Енглеска је једина земља у којој су најстарији писменији и бољи у математичким задацима него они најмлађи (пошто су урачунати други фактори попут друштвено-економског окружења, занимања и пола).

Наша деца и унуци су мање писмени од нас. Они су мање способни да управљају светом, да га разумеју или решавају проблеме. Лакше их је обманути и слагати, биће мање способни да мењају свет у коме се налазе, биће их теже запослити. Све од наведеног. Као земља, Енглеска ће пасти иза земаља у развоју зато што ће јој недостајати вешта радна снага.

Књиге су начин комуникације са преминулима. Оне су начин на који учимо од оних који нису више са нама, начин на који се човечанство изградило, напредовало, постепено сазнајући уместо понављања једне исте ствари поново. Постоје приче које су старије од већине земаља, приче које су наџивеле културе и зграде у којима су први пут испричане.

Мислим да имамо одговорност према будућности. Одговорност и обавезу према деци, према одраслима који ће та деца постати, према свету у коме ће се бити заробљени. Сви ми – читаоци, писци, грађани – имамо обавезе. Хтео бих да их овде наведем.

Верујем да имамо обавезу да читамо из задовољства, како на приватним тако и на јавним местима. Ако читамо из задовољства, ако нас други виде да читамо, онда учимо, вежбамо нашу машту. Показујемо другима да је читање добра ствар.

Имамо обавезу да подржимо библиотеке. Да користимо билбиотеке, да подстичемо друге да користе библиотеке, да протествујемо када се библиотеке затварају. Ако немате вредне библиотеке немате вредне информације или културу или мудрост. Утишавате звукове прошлости и оштећујете будућност.
Имамо обавезу да наглас читамо деци. Да им читамо ствари у којима уживају. Да им читамо приче од којих смо већ уморни. Да имитирамо гласове, да им учинимо занимљивим и да не престајемо да им читамо само зато што су сами научили да читају. Користите читање за зближавање, период када се телефони не проверавају, када се свако ометање оставља са стране.

Имамо обавезу да користимо језик. Да погурамо себе: да сазнамо шта значе речи и како да их употребљавамо, да комуницирамо јасно, да кажемо шта мислимо. Не смемо покушавати да замрзнемо језик, или да се претварамо да је то мртва ствар, већ га морамо користити као живу ствар која тече, позајмљује речи, дозвољава да се значења и изговори мењају кроз време.

Ми писци – посебно писци за децу, али сви писци – имамо обавезу према нашим читаоцима: то је обавеза да пишемо истините ствари, посебно значајно када стварамо приче људи који не постоје на местима која никада нису постојала – да разумемо да истина није оно што се догоди већ оно што нам показује ко смо ми. Фикција је лаж која говори истину. Имамо обавезу да не досађујемо читаоцима, већ да у њима пробудимо потребу да окрену страну. Један од најбољих лекова за незаинтересоване читаоце је прича коју не могу престати да читају. И док имамо обавезу да читаоцима преносимо истину, обезбедимо оклоп и оружје и проследимо какву год мудрост смо стекли на овом свету, имамо обавезу да не проповедамо, да не придикујемо, да не намећемо већ сервирани морал и поруке у уста читаоца као што птице своје младе хране са већ сажваканом храном. И имамо обавезу, да никада, ни под којим околностима, не пишемо нешто за децу што не би желели сами да читамо.

Имамо обавезу да разумемо и признамо да као писци за децу радимо важан посао, зато што ако забрљамо и напишемо досадне књиге које одбију децу од читања и од књига умањујемо нашу будућност и ускраћујемо њихову.

Сви ми – одрасли и деца, писци и читаоци – имамо обавезу да сањаримо. Имамо обавезу да маштамо. Лако је претварати се да нико не може ништа променити, да смо у друштву у коме је друштво велико, а индивидуа мања од ничега: атом у зиду, зрно пиринча у пољу. Али истина је, да индивидуе могу да промене свет изнова и изнова, индивидуе праве будућност, и то раде замишљајући ствари које би могле бити другачије. Погледајте око себе: мислим то. Паузирајте, на тренутак и погледајте по соби. Истаћићу нешто толико очигледно да је често заборављено. То је ово: све што видите, укључујући зидове је у неком тренутку замишљено. Неко је одлучио да је лакше седети на столици него на земљи и измислио је столицу. Неко је морао замислити начин на који могу причати са Вама у Лондону, а да при томе нико од нас не покисне. Ова соба и ствари у њој, и све ствари у згради, у овом граду, постоје, поново и поново зато што су људи замишљали ствари.

Имамо обавезу да учинимо ствари лепим. Да не остављамо свет ружнијим него што смо га затекли, да не празнимо океане, да не остављамо наше проблеме наредним генерацијама. Имамо обавезу да почистимо за собом, и да не оставимо нашу децу са светомкоји смо кратковидошћу забрљали, закинулу и обогаљили.
Имамо обавезу да кажемо политичарима шта желимо, да подигнемо глас против било које странке која не разуме вредност читања, која не види вредност у стварању грађана који желе да заштите и подрже писменост. Ово није ствар страначке политике, већ човечанства.

Алберт Ајнштајна су питали како да учинимо децу интелигентном. Његов одговор је био једнсотаван и мудар: „Ако желите да Вам деца буду интелигентна, читајте им бајке. Ако желите да буду још интелигентнија читајте им још више бајки.“ Он је разумео вреднсот читања и замишљања. Надам се да деци можемо обезбедити свет у коме ће читати и у коме ће им бити читано, у коме замишљају и разумеју.

Фотографије: Robin Mayes

Измењена верзија предавања за „Reading Agency“, 14. октобра. 2015.
Neil Gaiman, објављено у Гардијану,
Превод: Ђорђе Цветковић