Читање је једна од најпожељнијих активности којима деца могу да испуне време. О томе зашто је читање важно и на које начине све утиче на наш живот научници су написали многобројне студије. Када говоримо о читању, првенствено мислимо на текст и његову интерпретацију. Међутим, да би се навика читања развила у способност интерпретације прочитаног и до критичког разумевања текста, родитељи се упућују на рад са својом д.цом од најмлађег узраста.

Деца читају на три начина у зависности од узраста, па тако разликујемо: 1) читање слика, 2) читање речи и 3) препричавање прича. Дакле, од рођења и првог контакта са светом, деца поступно развијају способност читања од слике, преко речи до приче.

Развијањем читања код најмлађих и указивањем да стадијуме тумачења знака као слике, речи или приче бави се Гаил Боусхеy у књизи Тхе Даилy 5: Фостеринг Литерацy ин тхе Елементарy Градес. У књизи су конципирана три начина како деца читају и уче да читају. У основи књиге је претпоставка да читање не подразумева искључиво читање речи и слој звучања. Читање је у ствари разумевање приче и повлачење веза између приче и живота или света који нас окружује. Добар читалац налази значење у тексту.

Читање слика

Деца док не науче да читају, своју пажњу поклањају сликама које користе како би дошли до закључка о чему се ради у причи. Многа деца долазе у школу са идејом да не знају како да читају. Међутим концепт “три начина читања књиге” говори супротно. И то се не односи само на школску децу. Дете од три године које је усмерило своју пажњу на сликовницу и проучава слике које прате причу, такође чита – чита слике. Дакле, дете је у стању да чита самим тиме што уме да протумачи слике.

Слике садрже у себи значење приче и њихова интерпретација представља прву фазу у учењу читања.

Када трогодишњак узме књигу и “претвара” се да чита, тј. прича и ствара причу на основу илустрација – он заправо чита. Он ради оно што и одрасли читаоци раде: и ми гледамо слике, табеле, графиконе, гифове, емотиконе – који су постали неизоставни део читања и комуникације. Тачније сви ти визуелни елементи представљају један од начина на који ми долазимо до информација. Тако и сликовнице деци омогућавају додатне информације о причи. Слике носе значење приче пружајући на тај начин више детаља него саме речи.

Задатак одраслих у овој фази би био да подстакну децу да сами прво прочитају слике – пре него што им прочитају сликовницу наглас. Проучавајући слике, деца се упознају су причом, стичу претпреглед онога што ће се десити. Децу би у овом узрасту требало одвести у библиотеку или књижару и пустити га да само одабере књигу која ће га визуелно привући.

Међутим, када кажемо читање, мислимо првенствено на читање речи. Тако се за децу која науче слова и знају да их повезују у речи, а речи у реченице, каже да знају да читају. Ипак, оно што је читање у суштини, јесте тумачење прочитаног. Тако може да се деси да дете које не зна слова, може лакше и боље да прочита причу од детета које је савладало вештину читања, односно повезивања речи у реченице.

Препричавање приче

Читање наглас деци помаже на безброј начина у стицању читалачког искуства. Неке од предности читања наглас:

1. утиче на развој вештине писмености
2. јача везу родитељ – дете
3. подстиче позитиван приступ књигама
4. на тај начин помажемо деци да се укључе у други облик читања: преиспитивање приче

Када деца препричавају догађаје својим речима, они јачају своје разумевање заплета, откривају шта су пропустили и уопштено почињу да разумеју ритам приче. То значи да постају свесни да прича има почетак, средину и крај, да развој догађаја покрећу ликови, уочавају време и место дешавања радње, као и проблем који ликови треба да реше…

Када деца почну да увиђају како приче имају предвидиве обрасце, постају бољи у састављању и проповедању властитих причи.

У овој фази, родитељи кад заврше са читањем приче, или странице, треба да застану и пусте дете да гледајући у слике преприча шта се догодило. Питања која се успут постављају могу бити: “Шта се десило?”, “Шта видиш?”, “Где иде лик?”, “Шта лик носи са собом?”, “Са ким је причао?”…

Укратко, читање је тражење смисла. Ако се зауставимо само на нивоу речи – то није читање. Читање подразумева разумевање онога што се десило, о чему је заправо прича.

Уколико сагледамо ствари на овај начин, уочавамо вредности добрих сликовница, као што схватамо важност посвећивања свог времена читању деци и са д.цом. На крају, родитељи су ти који стварају или не стварају од своје деце будуће читаоце. А управо ти будући читаоци, уколико науче од малих ногу да тумаче приче, биће у стању једног дана да тумаче свет.

Превод и обрада: Бранислава Илић